Џон Стенли и енглеска оркестарска музика

У највећем делу свог живота Џон Стенли је деловао као оргуљаш и учитељ музике у Лондону. Током педесетих година 18. века Стенли је био ангажован на јавним извођењима Хендлових ораторијума, а након Хендлове смрти 1759. године био је надлежан за извођења ораторијума у Ковент Гардену, постављајући и сопствена дела моделована према Хендловим узорима. Пред крај свог живота, Стенли је био управник музике у више лондонских болница и приређивао је годишња извођења Хендловог ораторијума Месија. Иако је Стенли у обликовању највећег броја својих дела био чврсто везан за барокни идиом, у свом последњем концертантном опусу, збирци од 6 концерата за чембало објављене 1775. године, композитор је осавременио свој приступ односу солисте и оркестра.

Томас Арне, један од Стенлијевих савременика са којим је и сарађивао на лондонској музичкој сцени тог доба, био је водећа личност на пољу енглеске позоришне музике у 18. веку, али је иза себе оставио и значајне опусе концертантних остварења. Аренова збирка Шест омиљених концерата за оргуље, чембало и клавир настала је током педесетих година осамнаестог века, али је објављена тек 1793. године, и вероватно је у међувремену дорађивана. Ова збирка занимљива је због тога што је композитор предвидео могућност извођења на сва три инструмента са диркама. За разлику од Стенлија и већине својих савременика-композитора, Арне је био католик и није био ангажован да пише и изводи музику за англиканску цркву. Како су у Енглеској у 18. веку оргуље првенствено биле везане за англиканске храмове, Арне је ретко имао прилике да компонује за овај инструмент, те су концерти из ове збирке један од његових ретких доприноса оргуљашкој литератури. Најамбициознији концерт из Арнеове збирке је Концерт број 3 у А-дуру, у коме се могу приметити утицаји представника новог симфонијског стила, попут Јохана Кристијана Баха и Карла Фридриха Абела, а истиче се и богатом оркестрацијом у чему препознајемо утицај жанрова позоришне музике.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски