Разбијање Југославије (2)

Часлав Оцић у наставку свог излагања, чији смо први део емитовали прошле среде, напомиње да о разбијању Југославије „не треба говорити са позиције жртве, јер ми онда само указујемо на нашу беспомоћност, наивност..." Такође, на другом месту: „Ми морамо овим стварима да приђемо као историјским феноменима, не можемо са становишта индивидуалне психологије, не можемо ни са становишта морала... И, не смемо да кукамо, патетизујемо..." Он констатује: „Однос спољног и унутрашњег фактора у стварању и разбијању Југославије био је, мање-више, сличан. Чим је створена прва Југославија, 1. децембра 1918, у Загребу су, 11. децембра, биле антијугословенске демонстрације." С друге стране, „одмах је почела економска агресија, почели су Аустријанци да емитују лажне круне..."

Ђуро Бодрожић, на почетку свог рада Србија и Југослоавија - једно виђење, упозорава да је од самог настанка Југославије „почело инверзно тумачење историје југословенских народа. Док је Југославија трајала, она је - не само за политичаре, већ и за научнике, а нарочито историчаре - била чињеница не само неспорна него и историјски законита." Другим речима, у прошлости је налажено оно што ће оправдати настанак заједничке државе, а уједињење представљано „као логичан завршетак једног историјског процеса". Према Бодрожићу, инверзни приступ није промењен ни 1991. године, „промењена је само радна хипотеза" и она тада гласи „Југославија је морала нестати". Полази се од пропасти Југославије, а истраживање прошлости „треба дати потврду о неминовности њеног краја". Ма колико се историчари позивали на објективност и критичност, „историја ће увек представљати политику која се примењује на прошлост. Штавише, она је данас код нас стављена у службу колективне фрустрације", примећује Бодрожић.

Уредник Ђура Војновић.