Историјски снимци

Пијаниста Клифорд Керзон је 1923. године дебитовао на фестивалу Промс, након чега је своје усавршавање наставио код Артура Шнабела у Берлину, а потом и код Ванде Ландовске и Нађе Буланже у Паризу. Познати професори код којих је унапређивао своје интерпретаторско умеће, допринели су да овај пијаниста развије солидну, али конзервативну извођачку поетику, опредељујући се за аустријско-немачки репертоар, углавном 18. и 19. века.

Иако је у младости изводио и дела својих савременика, остао је упамћен по запаженим тумачењима композиција Моцарта и Шуберта, али и по изразито негативном ставу према снимању, нарочито јавних наступа. Његов стил одликује виртуозно владање техником које је иницирано, али и вођено, тенденцијама ка рестаурацији пијанизма 19. века, што је био веома распрострањен идиом у првој половини 20. века. Тако, повремена наглашена афектуозност при тумачењу појединих сегмената, данашњем слушаоцу може деловати сувишно поред врхунске технике каква одликује Керзонов пијанизам. Међутим, она из историјског аспекта представља вредно сведочанство о тада доминантној извођачкој пракси. О наклоњености британске јавности ка оваквом уметничком проседеу сведочи и чин именовања великог пијанисте за Командира, носиоца ордена Британске империје 1953. године, који је претходио додели титуле витеза 1977. године.

Имајући у виду анимозитет који је имао према снимању, изненађује што је Керзон оставио за собом чак три тонска записа Брамсове партитуре. Емитоваћемо најкаснији објављени снимак овог дела реализован уз суделовање Консертхебау симфонијског оркестра под управом Џорџа Села, који је забележен 1962. године у стерео варијанти, скоро деценију након великог успеха моно издања са диригентом Едуардом ван Беинумом и истим оркестром. Критичар часописа Грамофон је том приликом забележио: „Сигуран сам да је ово најбољи доступан снимак Брамсовог клавирског концерта, и заиста, једно од најбољих извођења овог дела које сам чуо."

Аутор емисије Милан Милојковић.