Грамофонија

Повод за објављивање ове плоче најбоље илуструје прва реченица пратећег текста: „Средином седамдесетих Кшиштоф Пендерецки је коначно прешао на нео-романтичне позиције". Познато је да су музички продуценти из СССР-а имали амбивалентан однос према музичким експериментаторима, те плоче са њиховом музиком нису уобичајене за овог издавача. Међутим, композитори који су се, након запажених успеха у неистраженим звучним подручјима, враћали традиционалнијем изразу, постајали су привлачни за продукцијског гиганта. Издање са музиком Пендерецког је почетком осамдесетих привукло велику пажњу, будући да је истовремено одражавало лабављење цензорских стега према уметницима из земаља источног блока који су имали успеха на Западу и делимични повратак таквих уметника поетици која је у већој мери кореспондирала са актуелним државним интересима.

Може се рећи да је на овом снимку оса баланса готово сваког параметра постављена на еквидистанци од потенцијалних крајности, што је резултирало широком параболом чија је уздржана и постепена амплитуда потцртана већ у наглашеној улози виоле и других темброва сродних перформанси. Дакле, затворенија нијанса гудачке боје којом почиње Концерт остаће доминантна током целе плоче. Контрастирајући збирови фреквенција, с једне стране групе дрвених дувача а с друге удараљки, не ремете предоминатну склоност ка заобљенијем облику звучне овојнице, који пак чини се не нарушава еластичност парцијала. Они су потцртани близином осталих интрумената групе, те је, на пример, пуноћа звука виоле подржана одозго хармоницима виолина, а с доње стране виолончела. Будући да се ради о снимку живог извођења, нема значајнијих интервенција на просторној пројекцији стандардног стерео звука.   

Аутор емисије Милан Милојковић.