18. век – Симфоније Франца Игнаца Бека

Развој његовог музичког стила био је у тесној вези са бурним животом који је млади Бек водио - наиме, зна се да је напустио Манхајм и двор принца Карла Теодора како би учио код Балдасареа Галупија, али се као прави разлог његовог напрасног одласка из града наводи да је Бек био уверен да је у двобоју убио човека. Иако се касније испоставило да је «жртва» жива и здрава, Бек се никада није вратио у Немачку. У Италији настају његове симфоније, најпре у Венецији, а потом и Напуљу, одакле је Бек поново морао да бежи за Марсеј, овог пута због тајних зарука са ћерком његовог тадашњег патрона.

Остатак живота, Бек је провео у Француској, углавном у Бордоу, али је често одлазио у Париз како би представљао своја дела. Поред сифмонија, које је компоновао између 1757. и 1762. године Бек је био познат и по сонатама за инструменте са диркама, али и делима за оргуље, која нажалост нису сачувана. Нестале су и партитуре Бекових балета компонованих за Велико позориште у Бордоу, али су сачувани његов изузетан Стабат Матер и Химна узишеном бићу, захваљујући којој је именован за професора Француског инсититута. Франц Игнац Бек је умро 1809. године у 75-тој години.

Иако се његов животни век готово подудара са оним Јозефа Хајдна, Бекове симфоније су запањујуће напредне за своје време. Бек је већ 1760. године компоновао четвороставачне симфоније, испуњене бројним контрастима и ефектима карактеристичним за дела Карла Филипа Емануела Баха и Јозефа Хајдна настала под утицајем покрета Штурм унд Дранг. Ипак, данас је Франц Игнац Бек готово заборављен аутор, а само захваљујући напорима музиколога Хуга Римана и Роберта Зондхајмера са почетка XX века, дела овог аутора су враћена на концертне репертоаре.

Уредница емисије Ивана Неимаревић.