Ђорђо Агамбен: Голотиња

Иако се сабласност, као облик постхумног живота, одликује формом довршености/савршености којој сам живот тежи али је никада не достиже она, како Агамбен примећује у поглављу О користи и неугодностима живота међу сабластима, у себи имплицитно садржи и могућност ларвалне или скривене сабласности, као последице неприхватања и потискивања ове форме. „Док је прва врста сабласти савршена, јер нема шта да дода учињеном или реченом, ларве морају да се праве да имају будућност како би, у ствари, направиле места љутњи на сопствену прошлост, на сопствену неспособност да се спознају као целовите". Лоше рестаурације европских градова, као слика ове друге сабласности, бришу њихове ознаке и чине их нечитљивим. Услед тога, они постају - што се најлакше разазнаје у случају Венеције - налик сновима. Сабласт је, наиме, сачињена од знакова које време утискује на предмет, те је она по својој суштини дубоко историјско биће.

Ова сабласност Венеције може послужити као парадигма онога што је мртво у језику, то јест простора унутар којег је немогуће заузети положај субјекта (изговорити ја). С обзиром на то да се ово сабласно језика стога не обраћа ни нама, нити онима којима је језик првобитно био намењен, оно има моћ да говори само, без посредства субјекта. Утолико се Венеција може схватити и као "амблем модерности" уопште. Постисторијско и постмодерно време заправо је, по Агамбеновом мишљењу, ларвално симулирање у којем "писци лоше пишу, јер морају да се претварају да им је језик жив, парламентарци узалуд доносе законе, јер морају да симулирају политички живот нације ларве, религије су без милости, јер не знају више да благосиљају и походе гробове... Јер оно што сабласт својих дечјим гласом тврди јесте да сви градови и језици Европе преживљавају као духови и само онај ко буде знао да са њима постане интиман и присан, ко буде знао да поново срочи и упамти оскудне речи и камење, можда ће једног дана успети себи да отвори онај пролаз у којем историја - живот - изненада испуни своја обећања".

*  *  *

У поглављу О ономе што можемо да не учинимо Агамбен преокреће Делезову тезу према којој је операција моћи одвајање људи од онога што могу, то јест од њихове моћи, те примећује да се моћи не чинити, или моћ да се не изврши сопствена моћ, може схватити као differentia specifica људске егзистенције. За разлику од осталих живих бића, која могу само сопствену могућност, засновану на природној склоности, човек је животиња која може сопствену немогућност. Полазећи од овог одређења, Агамбен описује егзистенцијалну кризу савременог човека као отуђење од немогућности, које је последица операције моћи која не делује непосредно на оно што он може да учини, већ на његову немоћ (на оно што може да не учини). "Онај ко је одвојен од онога што може да чини, упркос свему, може да се одупре, још увек може да не чини. Онај ко је одвојен од сопствене немогућности губи пре свега могућност да се одупре. И као што само горућа свест о ономе што не можемо бити, јемчи истиност онога што јесмо, тако само луцидна визија онога што не можемо или можемо да учинимо даје постојаност нашем делању".

Књигу Ђорђа Агамбена Голотиња ускоро ће објавити издавачка кућа Ренде из Београда.

С италијанског превео: Иво Кара-Пешић.

Циклус приредила: Ана Петковић.

Уредник циклуса: Иван Миленковић.