Опере – Ђоакино Росини: Сигисмонд

Сигисмонд спада међу Росинијеве опере које су најмање популарне како међу публиком, тако и међу критичарима. На премијери у Венецији 1814. године, опера је доживела неуспех. Тада је критичар венецијанских новина Ил Нуово осерваторе записао да је то пре свега последица лошег либрета Ђузепа Марије Фопе, који су савременици, прилично недипломатски, описали као конфузну гомилу несварљивих речи. Са друге стране, забележено је да су сви поздравили Росинијеву музику, иако је сам композитор био свестан њених недостатака. У питању је компликовано и прилично неповезано дело, у коме је главна реч поверена изузетно виртуозним вокалним деоницама, које досежу граничне регистре гласова. По свежини инвенције издваја се увертира коју је Росини извео из тема опере Турчин у Италији, и коју ће поново употребити у опери Отело 1817. године. Такође, хор из ове опере Ин сегрето а ки ви кјама Росини ће уклопити у чувену хорску реплику Пиано, пианисимо с почетка Севиљског берберина.

Опера се бави сложеним односом између пољског краља Сигисмонда, његовог намесника Ладислава и краљице Алдимире, ћерке чешког владара Улдерика. Ладислав је успео да убеди Сигисмонда да га краљица вара и због тога је он осудио супругу на смрт. Ипак, у току опере се испоставља да Алдимира није убијена, већ да ју је спасао стари племић Зеновито који је сакрива на свом сеоском имању. Она се сада представља као Зеновитова кћер Еђелинда. Краљ Сигисмонд се бори са осећањима кајања и кривице, што се испољава кроз психичку нестабилност, која је у белканто опери била повод за бравурозне и комплексне вокалне деонице у сценама такозваног „оперског лудила". Први чин се завршава покушајем избегавања сукоба између пољске и чешке војске уз Алдимирину помоћ, која сада треба да глуми саму себе пред супругом, крвником и оцем, не би ли помирила зараћене стране.

У другом чину, Улдерик је готово стигао до краљевске престонице Гњезна, где народ прославља долазак поново пронађене краљице. Оставши сами Алдимира и Сигисмонд се једва уздржавају да искажу своја осећања: она жели да зна истину о разлозима зашто је била осуђена на смрт, а он осећа да се заљубљује у незнаку која тако личи на његову бившу супругу, јер Алдимира још увек није открила свој прави идентитет. После бројних перипетија уз помоћ краљевог пријатеља Радоског, који открива доказе о сплеткама Ладислава, Алдимира доказује ко је она заправо и успева да помири зараћене стране. На крају опере Ладислав одлази у затвор, а Сигисмонд и Алдимира су поново уједињени у љубави и слози.

Емисију уређује Ксенија Стевановић.