Историјски снимци – Џорџ Сел и Симфонијски оркестар из Кливленда

Након Другог светског рата и симфонијски оркестри у Америци су се суочавали са недостатком кадрова, будући да је доста музичара погинуло или рањено у рату. На њихова места углавном су долазили уметници из Европе који су побегли од ратних разарања.

Џорџ Сел, диригент мађарског порекла, до 1939. године своју активност је најпре везивао за Беч, а потом за Берлин. После избијања рата овај диригент одлази у САД, где 1946. године стаје на чело Симфонијског оркестра из Кливленда. Сел, који се образовао на европским училиштима следећи поетике Рихарда Штрауса и Макса Регера, у рад америчког оркестра уводи значајне новине, које се пре свега односе на припрему извођења и на процедуре одвијања проба.

Наиме, Сел је био познат као диригент који је са симфонијским оркестром радио као да припрема камерни састав. Перфекционизам, којем је био склон, резултирао је техничком спремношћу оркестра, чиме се могао похвалити мало који светски ансамбл.

Сел је увео „револуционарне" измене и у погледу структуре оркестарског звука. Идеал на којем је инсистирао, транспарентност оркестарских деоница, маестро је постизао упорним испробавањима, која су се састојала од усаглашавања фразеологије и динамичких промена. Наиме, Сел је настојао да агогика и експресивност мелодија не ремете динамички баланс оркестарске слике, односно, да проток музике у сваком тренутку има тежишну тачку у односу на коју се успоставља равнотежа ансамбла. Оваква готово сниматељска поетика одразила се веома повољно на студијске активности Села и кливлендског ансамбла. Шуманове симфоније, у којима је Сел чак вршио извесне оркестрационе интервенције како би задовољио своје високе стандарде оркестарског звука, продуценти куће Колумбија су забележили следећи маестрову идеју, остваривши снимке антологијске вредности.