Мајстори барока

Током друге половине XX века, Леонхарт је био стуб и пионир "ране музике", оставивши за собом велики број ученика и поклоника. Пре свега, својим студиозним инсистирањем на свирању на оригиналним инструментима или њиховим копијама и проучавањем контекста извођења, заувек је променио парадигму звука музике ранијих епоха. Уместо великог симфонијског оркестра, диригената са палицом и честих агогичких промена, Леонхарт је отворио пут за мале, специјализоване ансамбле посвећених солиста који су изводили барокну музику уз минималну орнаментацију, чисте линије и уз непосредну музичку комуникацију.

Као дечак, у родној Холандији се заинтересовао за чембало које ће остати његов основни инструмент. Француски "Le Monde" је, тако, у свом осврту на Леонхартову уметност прецизно сумирао да је овај уметник за чембало био исто оно што је Свјатослав Рихтер био за клавир: мистериозни, скромни, интроспективни и бескомпромисни уметник склон брилијантним узлетима унутар већ брилијантног музицирања.

Густав Марија Леонхарт је рођен 30. маја 1928. године у протестантској породици у Северној Холандији. Његови родитељи су били музичари аматери, а отац је био члан локалног Баховог друштва. После рата, 1947. године Леонхарт је уписао Схолу Канторум у Базелу где је студирао у класи оргуљаша Едуарда Милера. Родитељи, забринути за синовљеву будућност, шаљу га на студије дириговања у Беч, где је Леонхарт проводио више времена у Националној библиотеци копирајући манускрипте него учећи код Ханса Сваровског. У Бечу је упознао Николауса Арнонкура са којим је ускоро почео да наступа, али се потом вратио у Холандију где је основао свој "Леонхарт барокни ансамбл", касније "Леонхарт консорт" као радикалну, аскетску школу извођења ране музике. Првобитни чланови овог састава су били сјајни музичари - браћа Кејкен, виолончелиста Анер Билсма и блокфлаутиста Франс Бриген. Сви они ће стећи славу или као солисти, или као руководиоци других ансамбала ране музике.

Уредница емисије Ксенија Стевановић.