среда, 25.01.2012, 22:45 -> 11:29
Извор: Трећи програм
Композиције за харди-гарди француских барокних мајстора
Историја харди-гардија у Француској показује интересантну еволуцију прихватања овог инструмента и еманципацију која је кулминирала у делима која ћемо представити у емисији МУЗЕЈ ЗВУКА.
Наиме, током 15. и 16. века, харди-гарди је био инструмент који се често могао видети у рукама анђела на порталима и витражима француских цркви. Али током седамнаестог века, овај инструмент помало монотоног и меланхоличног звука, присвојили су просјаци са градских улица. Најчешће слепи свирачи на овом инструменту, овековечени на платнима Жака Колоа или Жоржа де ла Тура, покушавали су да звуком инструмента привуку пажњу пролазника и прикупе милостињу, чиме су ненамерно стигму свог незавидног положаја пренели и на сам инструмент. До промене је дошло током првих деценија 18. века када су, у оквиру приказа «галантних свечаности», Вато или Ланкре почели да приказују пастире или плесаче који у идиличним пејзажима уживају у звуку овог инструмента. Тежња градитеља инструмената са краја 17. и почетка 18. века, да постојећим варијантама придодају што префињенији звук, није заобишла ни харди-гарди, те је 1720. године Анри Батон, версајски лаутиста, коструисао величанствен инструмент од слоноваче и сребра, који је на дворским свечаностима коришћен као део континуа. Од тог тренутка је харди-гарди стекао углед неопходан да би му пажњу посветили и други барокни мајстори, а његова специфична звучност, способност издржавања дугих и прецизних тонова, представљали су изазов за бројне композиторе.
Емисију уређује Ивана Неимаревић.
_169x300 "Zeleni i crni list")
Коментари