Мајстори барока - Хајнрих Бибер

Крајем XVII века, Хајнрих Бибер и његов учитељ Јохан Шмелцер били су најзначајнији представници бечког виолинског стила. И сам велики виртуоз и познавалац италијанске школе Бјађа Маринија и Марка Учелинија, Бибер је био упознат са техничким и експресивним могућностима виолине, не презавши од иновативне употребе пициката, двохвата, трохвата, кол лењо или сул понтичело звука, посебно је показаo интересовање за намерно погрешно штимовање жица, такозвану скордатуру. Овај тип алтернативног штимовања омогућава извођачу да лакше изводи акорде у одређеним тоналитетима, да прошири звучни спектар, и да има више „отворених" жица како би се постигла полифона фактура у компоновању за солистички инструмент попут виолине. Биберова маштовита и оригинална употреба скордатуре отворила је врата новој епохи виолинског виртуозитета и новом начину писања и изражајности  у барокној епохи.

Збирка Хармонија артифициоза-ариоза чији сте први део слушали прошле недеље, позната је по својој употреби скордатуре. Састављена је од седам партита писаних за виолину, виолу и континуо. Ове, формално гледано трио сонате, публиковане су 1696. године, осам година после Биберове смрти. Свака партита има сличну структуру: прелудијум или сонату као уводни став импровзационо-речитативне природе, низ плесних ставова попут жиге, алеманде, арију и варијациони сегмент, у коме долази до пуног изражаја виртуозност и оригиналност солистичких деоница.

Уредница емисије: Ксенија Стевановић.