Стваралаштво Жан-Жозефа Мондонвила

Мондонвил је један од последњих француских композитора који је бриљирао у жанру опере-балета, као и један од ретких представника своје генерације који је овом оперском жанру давао предност у односу на престижну tragédie lyrique. У време превирања француског музичког укуса под утицајем новог галантног идиома италијаске опере, али и симфонизма немачких композитора, Мондонвил је поседовао довољно вештине да задовољи разнородна очекивања своје публике, комбинујући колоратурне аријете, мелодије које су наликовале популарној музици тог времена, драматске оркестарске епизоде, као и француске арије старог, лилијевског кова. Једна од посебности Мондонвиловог оперског идиома јесте избегавање слободног метра који је био карактеристичан за речитативе француске опере, због чега мелодијска линија његових речитатива више наликује песми, а оскудева у флексибилности и одређеним нијансирањима традиционалног француског речитатива.

На почетку своје оперске каријере Мондонвил је представио две једночинке за приватни ансамбл Мадам Помпадур: Бахус и Еригона и Венера и Адонис. Друга од  две Мондонвилове једночинке, која прати мит о љубави Венере и Адониса, премијерно је изведена 1752. године у замку Белви, подигнутом само две године раније, као уточиштем Луја XВ и Мадам Помпадур. Неколико година касније, осмишљавајући оперу Пафоске свечаности, Мондонвил је интегрисао ове две једночинке као други и први чин нове опере-балета, док је као трећи чин Мондонвил музички обрадио мит о Купидону и Психи. Стога, као што је и типично за оперу-балет, чинови нису били повезани јединственим наративом, већ су представљали три независна заплета. Наслов Пафоске свечаности односи се на град Пафос на Кипру посвећен богињи Венери, у коме су се фиктивно састали Венера, Бахус и Купидон како би се прославили сећање на своје прве љубави. Овако настало музичко-сценско дело, овог пута намењено публици париске опере, премијерно је изведено 1758. године.

Аутор емисије Срђан Атанасовски.