Историјски снимци

Прича о Регеровом Клавирском концерту у еф-молу опус 114 води у Дортмунд маја 1910. године, када се одржавао седмодневни фестивал музике Макса Регера. Његова ученица Фрида Кваст-Ходап, уз Анрија Мартоа и Карла Страубеа, била је фанатично посвећен интерпретатор и промотер дела великог полифоничара. Њиховим неуморним залагањем дела овог аутора достигла су врхунац своје популарности. Међутим, критика наклоњена штраусовској струји у немачком стваралаштву, жестоко се обрела на Регерову музику, често прелазећи са вербалног на физичко разрачунавање са неистомишљеницима. У тој атмосфери протекла је и дуго очекивана и најављивана премијера Клавирског концерта посвећеног пијанисткињи Фриди Кваст-Ходап која га је и извела у Лајпцигу 15. децембра 1910. године, под управом Артура Никиша. Салве незадовољства изазване радикалним Регеровим приступом како клавијатури, тако и оркестру, а поврх свега третману тоналитета и односу музике према окружењу, ескалирале су након премијере. Скандал након премијере је додатно утицао на Регерове психичке потешкоће, које ће поспешене његовом склоношћу ка алкохолу, довести до смрти 6 година касније.

Готово четири деценије након тих догађаја, верни следбеник Регерове идеологије, Фрида Кваст-Ходап снимила је у Берлину величанствено музичко сведочанство о уметничким и друштвеним превирањима у предвечерје Великог рата. У времену између ова два извођења, однос према Регеровој музици се значајно изменио, јер је овај аутор сматран последњим настављачем велике немачке контрапунктске традиције, која је започела са Бахом а наставила се у делима Бетовена и Брамса. Овај носталгичан однос се може чути и у грандиозној интерпретацији забележеној на снимку, где су све снаге извођача усмерене ка истицању експресивних особености Регеровог радикалног стила.

Аутор емисије Милан Милојковић.