Будућност медија – Влатко Илић

У времену убрзаног и континуираног трансформисања прилика у којима се ствара и опажа уметност, све чешће се поставља питање да ли је и на који начин она могућа. Системи евидентирања и механизми верификације слике света у којем уметност настаје и делује, у великој мери су условљени новим технолошким достигнућима, тј. новим медијима и императивима који се пред њих постављају. Како пише Влатко Илић, питања сврхе и опстанка уметности све су присутнија пошто она, с једне стране, усваја само-регулативе глобалног неолибералног тржишног поретка, а са друге, поставља у свој теоријски оквир и преиспитује проблеме културалних и медијских феномена.

Поредак уређивања и представљања савремености и њој одговарајуће слике света у тексту Епоха нових медија и нов статус уметности разматра се првенствено као поредак писма, које се схвата у рансијеровском смислу. Писмо савремене епохе је ново-медијско писмо, као доминанатан поредак логичко-језичких конструкција и конвенција, којим се конституишу друштво и живот, материјализујући се као пракса у чиновима исписивања, превођења и ишчитавања. Међутим, упркос напорима ново-медијског писма да прожме све сфере реалности и да се постави као универзални хомогенизујући кōд, уметност остаје у процепу неукључености или неукључивости. Антагонистички однос између уметности и ново-медијског писма, указује на границу објективације и на немогућност преводивости целокупног симболичког потенцијала уметности. Стога, Влатко Илић закључује савремена уметничка пракса (као деловање, догађај или догађање) би требало да идеју свог опстанка, уместо на преводивости, заснује на генерисању критичког потенцијала «искушавања» онога што је не-преводиво, попут ње саме.