Ум, свемир, категорије – Кантов дуг рационализму и схоластици

Ко се очешао о наставу филозофије у средњој школи, зна причу о Имануелу Канту. Угледни професор филозофије на Кенигзбершком универзитету провео је, према сопственом признању, деценије своје академске каријере у „догматском дремежу“ Лајбниц-Волфововог рационализма из кога га је грубо пробудила филозофија легендарног шкотског емпиристе Дејвида Хјума (Кант је, иначе, сам причао да му је породица пореклом из Шкотске). Након суочавања са Хјумовом „пироманском“ аргументацијом против извесности каузалности, Кант је дуже од деценије провео радећи на својој капиталној Критици чистог ума, која не само да је постала темељ за будући класични немачки идеализам, већ представља својеврсну исходишну тачку свих дивергентних традиција савремене филозофије. Притом се, наравном, подразумева да је оно што је у Кантовом делу истински револуционарно и релевантно само оно што је изникло као реакција на Хјумову радикалну критику, док је Кантова „дремљива прошлост“ одбачена у потпуности као старо одело и није више релевантна за разумевање његове мисли.

Ко је имао прилике да Кантову епистемологију и метафизику чита интегрално из његових дела, стиче битно различит утисак. Револуционарни трансцендентално-идеалистички „коперникански преокрет“ представља само мали део садржаја Критике чистог ума. Неискусан читалац доживеће филозофова учења о чистим појмовима разума, трансценденталној логици и категоријама као некакав опскурни додатак иначе прилично јасно изложеном идеалистичком аргументу, напреднији читалац препознаће изузетно много значајних садржаја који су преживели из озлоглашене Лајбниц-Волфове школе, док ће страствени истраживачи средњевековне филозофије препознати читаве слојеве Кантовог дела који се непосредно темеље на данас углавном заборављеној (а по просветитељској инерцији и даље презреној) хришћанској схоластици.

Који су „реакционарни“ елементи у Кантовој „коперниканској револуцији“ и колико велики Калињинграђанин дугује традицији, који су рационалистички, а који схоластички елементи у његовом делу и колико је њихова улога у његовој филозофији важна, како је, на крају, тај прећутани традиционални садржај предат даљој историји филозофије, објасниће нам професор Филозофског факултета у Београду Душко Прелевић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић