Држава, економија, слобода – поглед на устав из угла конституционалне економике

„Одсуство правне државе“ и „владавине закона“ представља флоскуле које су у Србији толико пута понављане – што из уста бриселских апаратчика и активиста невладиних организација, што из уста домаће политичке елите која не пропушта прилику да сопствену одговорност за било који проблем у друштву пребаци на леђа „коруптивне средине“. Балкан је сам по себи својеврсни геополитички синоним за ентропију, а магична расистичка формула „такав смо народ“ може да оправда било кога од одговорности „за то што нам је тако како нам је“. Истовремено, у приземљу политичке пирамиде постоји сродна, популарна фраза којом се обичан свет обично жали на ствари које нису онакве какве треба да буду. „Да је ово држава“ представља практично поетску стилску фигуру, након које следи низање примера институционалног насиља које би требало применити на „нас“ како бисмо најзад постали та фамозна „држава“, која тренутно нисмо. Симптоматично је, међутим, да у оквирима овог жанра, како елита, тако и обичан народ, увек набрајају читав низ (углавном репресивних и тиранских) мера које „треба да нам уведу ред“, али врло ретко ико од њих указује на устав као извор државности државе, законитости закона и уређења уређеног друштва.

Тема устава и уставности у Србији се помиње искључиво утилитарно – када неки политички актер помисли да би текст врховног правног акта могао бити згодна каменица за бацање на неког другог политичког актера, при чему циљ никада није покретање правног поступка који би поново успоставио нарушену уставност, већ покретање успешне политичке кампање која треба да се крунише узјахивањем истог система који је већ на месту. Када би се направила анкета међу грађанима Србије око тога шта је разлог „што нам је тако како је“ и „што нема државе“, сигурно би се изузетно мали број њих изјаснио да је проблем што се устав упорно крши и обесмишљава, а сасвим миноран број њих да је разлог и једног и другог то што је сам устав лош. Како и не би тако мислили, када је српска држава од доношења свог првог устава 1835. године врховни правни акт мењала у просеку на неких петнаестак година. И не само то, него велики број грађана „уређеност друштва“ доживљава као синоним за „економско благостање“, при чему се за узорна времена благостања најчешће узимају периоди када устав и закон нису били високо на листи националних приоритета.

Постоји ли веза између уставности и благостања, шта није уреду са модерним уставима, а шта конкретно са српским, да ли однос државе и економије мора бити однос потчињавања једног другом, и да ли је слобода бесплатна, или је трошак – објасниће нам економиста Дејан Драгутиновић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић