Никад (побуњеним) робом – зашто није било револуције у Британији?

Ко се интересовао за историју националних, политичких и социјалних револуција у Европи и Западном свету, пре или касније би га његово истраживање довело у Лондон. Престоница Гордог Албиона представљала је инспирацију и уточиште за све могуће револуционаре са свих могућих меридијана. И не говоримо само о Бенџамину Френклину који је у Лондону провео деценије посредујући између Краља и Парламента и америчких колонија – метропола на Темзи је била уточиште, сигурна кућа и прва станица за Жана-Пола Мараа, Шарла Таљерана и Франсоа Ноела Бабуфа (и Наполеона III), у њему су планове за ослобођење шпанских колонија ковали Франциско де Миранда и Симон Боливар, у њему су своје списе и памфлете писали Маркс и Енгелс, ту су се упознали Лењин и Троцки, а као један од делегата на Петом конгресу Руске социјалдемократске радничке партије 1907. године, ту је боравио и млади и непознати бољшевик Јосиф Висарионович Џугашвили. О хиљадама и хиљадама „четрдесетосмаша“ и „париских комунаца“ који су се у овај град склонили од властитих репресивних власти да не говоримо!

Па опет, упркос огромној концентрацији револуционарних мислилаца и делатника, од којих су многи – попут Маркса и Енгелса – инспирацију за своје револуционарне теорије проналазили управо у класном устројству енглеског друштва, ништа од тог револуционарног потенцијала није се преливало на домаће становништво и домаћу политику. „Најлибералнији град на планети“ примао је у наручје „презрене у свету и сужње које моли глад“, али сужњи код куће – пауперизовани „људи које су појеле овце“, израбљивани рудари и металци Црне земље, манчестерски текстилци и ливерпулски лучки радници остајали су чврсто под јармом својих капиталистичких господара, а они су, опет, и даље законски били препуштени управи оних истих крупних земљопоседника – барона, ерлова и лордова – који су своје привилегије могли да прате све до норманске инвазије на Енглеску практично пре хиљаду година. Сви проблеми које су француска, шпанска, аустријска, пруска или руска империја имале са својим класним и социјалним системима, не само да су постојали у Британији, него су често били акутнији и екстремнији – али у Британији није било револуције.

Зашто Британска империја осим индустријске није имала друге револуције, како је класни мир вековима одржавала у стању status quo, како је кокетирала са револуционарима без преливања њихових идеја код куће, и да ли јој је то икада дошло на наплату, разговараћемо са српски историчарем и редовним професором Филозофског факултета у Београду Милошем Ковићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић