О именовању зла – херменутика морализма у медијском и јавном дискурсу

Алармантно! Болесно! Срамота! Ове речи, исписане крупним словима, боре се да привуку нашу пажњу када пролазимо поред новинског киоска или листамо екране својих мобилних уређаја. У потрошачком друштву емоција је све и што смо ужаснутији, гневнији, скандализованији, згађенији, што смо, како би рекли стари стоици, више под тиранијом афеката, то је већа шанса да ћемо нешто купити, поверовати или, што је у наше време битније од свега – кликнути. „Кликбејт“ је у наше време постао више од обичне маркетиншке стратегије, он је постао начин мишљења. Али ако живимо у времену свеопште инфлације свега, тако и моћ „мамаца“ који се приносе павловљевским рефлексима наших прстића из године у годину слаби, па више није довољно бити „запањеним“, „узнемиреним“, па чак ни „скандализованим“. Да би се био продуктиван точкић у механизму декадентног информационог друштва, потребно је бити разјареним. Кликбејт је мртав, живео рејџбејт!

Ова већ виђена, а истовремено некако никада до сада невиђена појава има опипљиве последице по јавни дискурс и сам језик. А штета није нигде толико велика као када треба именујемо или денотирамо неку појаву коју препознајемо као штетну, опасну или чак – злу. Језик моралне панике, јавне хистерије и медијског линча постао је толико свеприсутан, толико разводњен и толико банализован, да у ситуацијама када се сучимо са истинским, неироничним, неметафоричним злом – остајемо без речи. Ђаво се негде сигурно срдачно смеје – у време када га свако види у свакоме, он је свуда, а притом потпуно невидљив. У свету у коме је све болесно, монструозно и демонско – нема више места ни за болест, ни за монструме, ни за демоне. Хипертрофија дерогативних термина и тешких речи чини све речи лаким као перо, лаким за руковање, лаким за потезање и – за бацање као каменицом на првог противника који наиђе.

Како морална паника деградира морални речник, како дерогативни термини у модерном јавном дискурсу функционишу из угла лингвистике, семиологије и наратологије, које семантичке стратегије користе говорници како би спасили, а које теоретичари да би разумели морални вокабулар и какве све то последице има по друштвену кохезију, објасниће нам филолог и србиста Јелена Радомир.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић