Врлина је знање, ако ишта можемо знати – поуке и изазови Сократове етике

„Знам да ништа не знам“. Редовни слушаоци „Гозбе“ безброј пута су у шпици емисије чули ову славну Сократову максиму, која се често може пронаћи у старијим уџбеницима филозофије као „једино Сократово позитивно учење“, и једини аутентични филозофски став који му сигурно касније није приписао Платон. Прича је, наравно, кудикамо комплекснија од тога, и филозофи који се баве науком водиће дуге и у великој мери плодне расправе о томе који се позитивни ставови, од оних које износи Сократ у Платоновим дијалозима, заиста могу приписати великом Атињаниновом учитељу. Без икаквих контроверзи и спорења, то у најмању руку важи за две веома специфичне етичке максиме, од којих једна гласи „врлина је знање“, а друга „боље је неправду трпети, него неправду чинити“.

Ова два једноставна исказа – један дескриптиван, а други нормативан – веома одударају од модерне филозофске етике, која се традиционално приказује као гигантомахија двају великих теоријских школа, деонтолошке и консеквенцијалистичке. Оне на први поглед проистичу из прве Сократове тврдње, која, наизглед, имплицира да је врлина нешто што се може објаснити, научити и рационално конституисати. Проблем је, наравно, што модерна (иако не и савремена) етика врлину као својство људског духа игнорише, фокусирајући се на апстрактне појмове „добра“ и „правде“. Ствар се додатно компликује када узмемо у обзир другу Сократову тврдњу, коју је веома тешко рационализовати, било кроз консеквенцијалистичке калкулације, било кроз категорички императив и њему сродне деонтолошке формуле. Али попут међу модерним етичарима презреног Златног правила, ово Сократово упутство је веома примењиво и интуитивно, колико год деловало „нерационалним“ и „неразумним“ нашем друштву које је „знање“ заиста уздигло до статуса врлине, али је врлину у међувремену заборавило.

Како треба разумети Сократову етику, колико је она умрежана са политиком и васпитањем атинског полиса, какво поимање правде из ње проистиче, и како је можемо применити у нашем циничном глобалном друштву које вапи за мало доброте, разговараћемо са истакнутим српским филозофом, списатељицом и професором Филозофског факултета у Београду – Ирином Деретић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић