Подражавање идеје уместо подражавања облика – случај италијанских симболиста

У својој славној критици миметичке уметности, Платон је извео велике сликаре свог времена на зао глас, прогласивши да у својој изузетној верности предмету који представљају не само да обмањују публику, него представљају дубинску, метафизичку лаж. Ово је само један од разлога што је упечатљиви сликарски натурализам позне антике са чувених Фајумских портрета или иконе Христа Пантократора из манастира Свете Катарине уступио место кудикамо схематичнијој средњевековној уметности и практично нестала са светске уметничке сцене на хиљаду година. Питање метафизичког статуса сликарског приказа стварности поново се поставило у другој половини XIX века, када је фотографија омогућила „апсолутно верно пресликавање“ (или, ако хоћете, „тоталну мимезу“) предмета, изазвавши прави потрес на европској уметничкој сцени и натеравши Валтера Бенјамина да 1935. године објави своју утицајну студију Уметничко делу у веку своје техничке репродуктивности.

Ако оставимо по страни социјалне и економске последице ступања фотографије на уметничку сцену, таласе овог културног земљотреса можемо да пратимо на самој ликовној уметности на прелазу векова. Ослобођени потребе да фотодокументују личности, пределе и историјске догађаје, неки сликари почели су да експериментишу са бојом и обликом, измишљајући све модерније и модерније сликарство, све док нису дошли до апстрактне уметности XX века која у савремено доба царује галеријама и аукцијским кућама, али коју многи сматрају за културни ћорсокак. Други су задржали старе технике, али прихватили нове технологије, отворивши узбудљиву историју графичког дизајна и примењене уметности и утревши пут за нове уметничке форме попут стрипа, филма и анимираног филма. Али нас овде занима трећа група уметника, која се према проблему подражавања поставила филозофски. Они су били свесни да сликар никада неће бити у стању да у техничком смислу буде вернији предмету од фотографије, али да та верност и вулгарна миметичност, упркос платонистичким аргументима, никада и није представљала суштину сликарства. Питање никада и није било „како“ је нешто представљено, већ шта је то што представа представља. А поред чињенице да су сликари од памтивека представљали измишљене догађаје, измаштане пределе и непостојеће људе, они су такође увек били позвани да прикажу и представе оно невидљиво и неухватљиво – карактер, судбину, идеју, суштину, вечност. Према овом схватању, слика никада није била „одраз“ нити „копија“ некакве стварности, она је увек била – симбол.

Како су симболички сликари утемељивали ликовне уметности „у веку своје техничке репродуктивности“, шта италијанске симболисте чини нарочитим међу колегама из других европских земаља, који је значај овог правца за модерно поимање уметности и зашто му се сто година касније враћамо, разговараћемо са историчарем уметности Исидором Савић, која је недавно одбранила докторат на тему сликарства италијанског симболизма.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић

Насловна фотографија: Валтер Бенјамин