Филозофија Калвина и Хобса – о естетици и етици Била Вотерсона

Када је у новембру 1985. године тада непознати млади уметник Бил Вотерсон почео да објављује непретенциозни дневни стрип Калвин и Хобс – о немирном шестогодишњем дечаку и његовом плишаном тигру – мало ко је слутио да ће у току наредних десет година тај стрип истовремено постати, не само незаобилазни класик жанра, него и својеврсна лабудова песма целог овог уметничког формата. Током излажења стрипа, Вотерсон је све време био битке са издавачким синдикатима и новинским уредницима, борећи се против злоупотребе ауторских права, вулгарне комерцијализације и комодификације стрип-уметности, као и против низа техничких ограничења са којима су се суочавали аутори. Након што је коначно извојевао све своје донкихотовске победе, његов стрип је стекао статус врхунске уметности, како у ликовном, тако и у приповедачком смислу, а онда је – на врхунцу славе – Вотерсон одлучио да престане да га црта, и повукао се у самоизолацију у којој живи до дана данашњег.

У међувремену, интернет је прво отворио ново златно доба кратког стрипа отворивши нове медије за стару уметност, а онда га угушио у поплави друштвених мрежа и јефтиних интернет мема. Данас је то сцена за опскурне занесењаке и мали број индустријских титана који – попут Џима Дејвиса и легата Дика Брауна – цеде своју интелектуалну својину као суву дреновину заменивши културну релевантност за препознатљивост бренда и финансијски успех, баш као што је Вотерсон и најавио да ће се догодити. За то време, Калвин и Хобс – крштени по једном религијском реформатору и једном емпиријском филозофу – не само да задржавају свој култни статус, него истовремено представљају један од најпопуларнијих стрипова управо међу – филозофима.

Шта је необично у Вотерсоновој естетици стрипа и етици ауторства, шта чини Калвина и Хобса толико потентним, зашто овај стрип представља врхунац жанра и да ли постоји културни простор за његове духовне настављаче, све су то питања која ћемо поставити преводиоцу и теоретичару стрипа Милану Јовановићу.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић