Свемир, наука и детерминизам – о астрологији у добу разума

Када читамо историје периода који се често називао „Веком разума“, имамо склоност да их пречишћавамо од историјског контекста и културолошког шума и да се фокусирамо на оно што је – из перспективе нашег времена – кључно и суштинско за људе, догађаје и мислиоце тог времена. Дубоки теолошки увиди које је Декарт темељио на вековима схоластичке традиције игнорисани су у наредним вековима за рачун фокуса на његову рационалну методу и радикалну сумњу, Лајбницово залагање за аристотеловску физику остало је у сенци његове монадологије, а приликом величања Исака Њутна као – уз своје претходнике Франсиса Бејкона и Галилеа Галилеја – оца модерног сцијентизма и механицистичког погледа на свет најчешће се гурају у други план његово опсесивно бављење алхемијом и трагање за фамозним „филозофским каменом“.

Као што у симплификованом погледу на историју науке Декарта третирамо као рез са схоластиком, а Њутна са алхемијом, тако често радове Галилеја, Коперника, Кеплера и других узимамо као тачку у којој се астрономија коначно еманциповала од астрологије, протеравши ову другу са универзитета у домен вашарских гатара, бапских прича и морнарских сујеверја – домен у који је исто тако требало протерати платоновске идеје, средњевековне универзалије, религију и Бога, душу и читав низ других филозофских концепата који се нису дали уредно редуковати на узрочно-последичне и механичке процесе. Али као што је то увек случај са духовном историјом човечанства, прича никада није тако једноставна.

Како се епоха рационализма и просветитељства поставила према астрологији, како се научна и индустријска револуција одразила на астролошка учења, како је филозофски редукционизам замало сахранио хиљаде година астролошке традиције и како се астрологија прилагодила новим временима, разговараћемо са астрологом и филозофом Андрејем Пиповићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић