Пикова дама - последњи пренос из Метрополитена у сезони 2024/25.

„Или се ја грдно варам или је Пикова дама заиста ремек-дело", поручио је Петар Чајковски у једном писму по завршетку клавирског извода опере која је настала за само 44 дана 1890. године, током боравка у Фиренци, a потом премиједно изведена 19. децембра исте године, у Маријинском театру у Санкт Петербургу.

Публика је оперу поздравила са одушевљењем, а критика ју је оценила као најзначајније музичко-сценско остварење Чајковског. Аутор либрета за ово ремек-дело руске и светске оперске баштине био је композиторов млађи брат, Модест. Он је у свом текстуалном предлошку прерадио истоимену кратку причу Александра Пушкина о деструктивности коцкарског порока.

Радња прати Хермана, младог официра опседнутог идејом да открије тајну „три карте", која би му коначно донела успех за карташким столом. Ту тајну зна једино Грофица, бака девојке Лизе, у коју је младић заљубљен. Он инсистира да сазна тајну, те на крају губи све, па чак и сопствени живот. То је, управо, једна од разлика између оригиналне приче и опере, а аутори су је унели како би интензивирали музичко-сценску радњу. Прича се завршава Хермановим одласком у лудницу и Лизином удајом за другог човека, док се опера завршава двоструким самоубиством. Код Пушкина је Лиза Грофичина слушкиња, а код Чајковског је она њена унука, те је на вишој друштвеној лестивици у односу на Хермана. Њихова љубавна веза искреније је представљена у опери него у причи. Наглашена је експресивност ликова и верно су приказана унутрашња стања не само главних протагониста већ и споредних учесника у радњи, оних који се појављују за карташким столом или на балу.
Пикова дама, снажна психолошко-музичка драма, а како у Метрополитену најављују, "језиви трилер" Чајковског, смештен у Царској Русији, јесте пример екстремних расположења и боја. У њој композитор истражује животне фриволности, као и најмрачније нагоне који су саставни део опсесије, зависности, лудила и самоуништења. Узбудљив заплет је постављен насупрот раскошном сјају Санкт Петербурга, који и сам готово да функционише као лик у опери. Мајсторство Чајковског, великог симфоничара и творца врхунских балета, препознаје се у многим оркестарским фрагментима ове опере, док су велики вокални соло наступи, од којих се већина сматра концертним стандардима у Русији, упечатљиви по својој разноликости. Ансамбли наглашавају радњу опере у њеним кључним тренуцима. Препознатљиви лиризам Чајковског, још једна од одлика његовог јединственог музичког стила, очигледан је у овој изванредној музичкој партитури која се спретно одвија од најнежнијих до крајње узнемирујућих ситуација. Музички развој опере почива на три мотива који су везани за три карте, Грофицу и љубав, а које Чајковски, пошто их изложи већ у увертири, потом спроводи и разрађује кроз три чина.
Пикова дама се овог пролећа вратила на сцену Метрополитена после неколико година.

Сопран Соња Јончева први пут пева своју дугоочекивану улогу Лизе, док тенор Арсен Согомоњан дебитује у Мету као Херман. Баритон Игор Головатенко је поново у својој дирљивој улози Лизиног вереника, принца Јелецког, мецосопран Виолета Урмана тумачи грофицу, а баритон Алексеј Марков грофа Томског. Диригује Кери-Лин Вилсон.  Опера има једну паузу, током које ћемо завирити иза сцене и уживо емитовати интервју са протагонистима, а чућете и есеј о операма заснованим на Пушкиновим делима.

Уреднице преноса су Горица Пилиповић и Маја Чоловић Васић.