Ирина Суботић

Споменик у јавном простору, као симбол сећања и исказивања захвалности има веома значајну улогу у визуелном представљању града, јер је и одраз многих начела власти која га поставља.

У Знаковима, као својеврсни допринос здравом разуму, говоримо о Нандору Глиду, који је кроз своје скулптуре исказао универзалним језиком најједноставнију истину - човеку највише зла може да начини други човек. Његови споменици у Дахау или у Матхаузену, Београду или Крагујевцу, говоре против било каквог терора једног бића над другим.

У монографији, коју је објавила Фондација Вујичић колекција, проф. Ирина Суботић је посматрала Глидово стваралаштво и као део модернистичког пројекта, и као израз личних начела проистеклих из трауматичног искуства, али и као парадигму односа друштва према својој/општој прошлости, па су мото монографије управо Глидове речи: „Уметник мора да буде савест свога времена".

У монографији, подељеној на пет поглавља, Ирина Суботић прати хронолошки ток Глидовог стваралаштва, који је судбински одредила драматична персонална и историјска сведочанства о ужасима Другог светског рата.

У том контексту она прати Глидов целокупни стваралачки опус и генезу његових главних дела - меморијалну/споменичку скулптуру посвећену страдалима и стратиштима у рату - од Требиња и Завале, преко Маутхаузена, Дахау, Суботице или Крагујевца, до Меноре која је у Солуну постављена после уметникове смрти.

Гост Знакова биће проф. емерита Ирина Суботић.