Суверенитет у глобалном свету – ко управља нашим државама?

Када су руски политиколози средином прве децениje XXI века промовисали појам „суверене демократије“, тај појам је – када није просто дисквалификован као пропаганда и „смоквин лист“ за „руски ауторитаризам“ – тумачен као својеврсно „дрвено гвожђе“. То је било време глобалне осеке суверенитета за рачун глобалних организација (а пре свега глобалних корпорација), а „демократија“ је била парола која се користила као изговор да се „у име народа“ максимално расклимају и ослабе државни апарати појединачних држава како би постали пластични и прилагодљиви за потребе интеграције у „глобални поредак заснован на правилима“. У том контексту, идеја о „суверености“ природно је деловала као нешто супротно тако схваћеној „демократији“, као нешто спутавајуће, ограничујуће и једноставно негативно.
Српска политичка култура и историјско искуство разликују се од руског – „суверенитет и територијални интегритет“, иако исмевани у добром делу постпетооктобарских елита као „милошевићевска мантра“, опстали су у свести друштва као синоним за физички опстанак народа и државе. У том контексту, у Србији се – знатно више него у „постполитичким“ и „постисторијским“ (и „постиндустријским“) резерватима Европске уније – говорило о „народној суверености“, која је чак и непосредно уткана у 2. члан иначе фаличног Устава Србије из 2006. године. Из српског искуства, „народ“ и „суверенитет“ нису нешто искључиво, што наизглед противречи тренду „ресуверенизације“ низа земаља у свету, где на нивоу политичке културе „оснаживање државе“ иде руку под руку са „ограничавањем демократије“ као непоузданог и компромитованог политичког система.

Шта је појам „суверености“ значио историјски, а шта значи данас, које су државе суверене и шта оне могу да контролишу, да ли је суверенитет у колизији са демократијом, и може ли се уопште бити сувереним у глобалном технократском друштву, одговориће нам политиколог са Института за европске студије др Стеван Гајић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић