Баук директне демократије од антике до нашег времена

Гост „Гозбе“: Ђорђе Вукадиновић

Најновији талас студентских протеста у Србији изазвао је велике главобоље државним структурама и одушевљење опозиције, али је филозофима и политиколозима дао изванредну прилику да у пракси виде интеракцију између представничке демократије (која номинално стоји у темељу нашег друштвеног поретка) и непосредне демократије студентских и школских пленума. Традиционална теорија обично говори о директној демократији као систему које поседује све мане, а ниједну од врлина демократског устројства политичког живота још од античких времена наовамо. Са друге стране – а наизглед упркос теорији која инсистира на поводљивости „чистих“ демократских покрета – студентски пленуми показали су отпорност према устаљеним облицима политичке манипулације на које рутински наседају институције представничке демократије попут партија, медија и јавних установа.

Притом треба напоменути да је „пленумашка“ директна демократија, која у модерном друштву углавном опстаје унутар мањих заједница, а пре свега професионалних организација, заправо једина истинска демократија – оно што су под тим појмом подразумевали антички мислиоци и над чиме су се згражавали различити властодршци унутар различитих политичких система током скоро два миленијума. У контексту глобалне плиме дисфункционалности демократских система и истовременог неслућеног продора комуникационих технологија у свакодневни живот, многима непосредна демократија делује као „дашак свежег ваздуха“ и начин да се не само реше постојећи структурни проблеми, него и да се избегне тренд глобалне ауторитаризације власти који превазилази оквире појединачних култура и политичких устројстава.

О томе шта је директна демократија и зашто је толико заводљива, како се показала у антици, а како у модерно време, да ли је отпорнија или рањивија пред модерним облицима манипулације, и у којој мери (и на којим пољима политичке борбе) може бити коректив политичким процесима у модерном друштву, разговараћемо са филозофом и политикологом Ђорђем Вукадиновићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић