После пописа - стварање црногорске нације и Срби у Црној Гори

Славенко Терзић и Данило Бећковић

Борбена етичност, вечито ратовање, непокорност као начин живота, необузданост и предоминантна креативност, синтагме су којима Милован Ђилас описује Црну Гору у једном есеју, седамдесетих година прошлог века. Тада већ као дисидент и бивши комуниста, све ставља у контекст „српског рода", „српских племена са тог тла", „српских заједница", „њених митова".

Тридесет година раније, 1. маја 1945. године у чланку „О црногорском националном питању" објављеном у комунистичкој, „црвеној" Борби млади Ђилас залагао се за такозвану „консолидацију црногорске нације". Тврдио је, онда, да су се Црногорци, иако пореклом етнички Срби, временом издвојили из српског корпуса и постали „аутономна нација". Други светски рат означио је као „кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну националну индивидуалност".

Речи и ставови ондашњег „трећег" или „четвртог" комунисте у земљи педстављале су глас Партије и имале су историјски значај. Њихова пуна тежина осетила се тек после распада Југославије, плиме црногорског суверенизма и проглашења независности почетком овог века.

Шта у овом питању симболизује идентитетски и идеолошки обрт једног човека. Како израста црногорска нација, са каквим теретом и перспективом, ефектима и последицама по Србе у Црној Гори за Речено и прећутано говоре историчар, академик Славенко Терзић и филмски редитељ и сценариста Данило Бећковић.

Уредник и водитељ емисије је Радован Пантовић.