понедељак, 15. јул 2024, 09:00
Да ли се враћамо у феудализам?
Гошћа „Гозбе“: Андреа Јовановић
У својој славној систематизацији државних уређења у Држави, али и у Законима, Платон заступа став о својеврсној цикличности друштвених система, описујући како узорно друштво постепено деградира до хаоса охлократије и тираније, али истовремено подразумевајући да једино тиранска власт може да успостави нешто приближно идеалу који промовише. Ови циклуси су за Платона, као конзервативног хеленског паганина, имали и своје астролошке, нумеролошке, па и религијске компоненте и представљали су одраз просвећеног хеленског погледа на свет, који је и свемир, и природу, и живот доживљавао као вечни циклус.
Колико је Платон био под утицајем орфичких парадигми свога времена, толико су модерни филозофи историје – чак и када нису били ни најмање религиозни – усвајали хришћанско, линеарно поимање историје, која мора на овај или онај начин доживети свој врхунац, τέλος, ἔσχατον, или, колоквијално речено, „крај“ – било да је реч о Хегеловој пруској бирократској држави, Марксовом бескласном друштву, или Фукујамином глобалном либерал-капитализму. Сви ови концепти (и читав низ њима сродних) усвајају прогресивизам као челични закон развоја човечанства, у коме могу постојати „реакционарни покрети“, али у суштини не може бити „окретања точка историје уназад“. Утолико веома необично звуче све чешће тврдње да модерна, технолошка друштва у читавом низу елемената ретерирају – на феудализам.
У ком смислу говоримо о „феудалистичким“ тенденцијама у модерном друштву, да ли су моћ, име и контрола над „душама“ становништва постали важнији од новца, колико је модерни човек „везан за земљу“ (посао, стамбени кредит, научну институцију и сл.) и завистан од својих „феудалних господара“, да ли је физичка принуда старија од финансијске изнуде, односно у чијим рукама леже моћ и власт, питаћемо филозофкињу и ауторку филозофског подкаста „Лукавство ума“ Андреу Јовановић.
Аутор „Гозбе“: Никола Танасић
Коментари