Бранковић, Брут, Јуда, Каин – о појму издаје између књижевности и политике

О Видовдану се често говори као о дану славе и дану судбоносног избора Царства Небеског, али се често заборавља важна вредносна компонента косовског педагошког и конститутивног мита – судбина оних који су се о Видовдану определили за – царство земаљско. А Видовдан није само дан Лазара и Милоша и њихових каснијих следбеника и настављача, он је истовремено дан Вука Бранковића, покровитеља, родоначелника и архетипа свих српских издајника̄, рационализатора̄ и чувара̄ живе главе на раменима све до нашег времена.

Ако је однос Срба према симболима Видовдана данас нелагодан, ако се воде читаве академске и неакадемске кампање да се ликови цара Лазара и Милоша Обилића „ревидирају“ и „ускладе са временом“, то није ништа у поређењу са деликатношћу положаја у коме се нашао највећи српски издајник. Компонента косовског предања која говори о издаји најчешће се игнорише, Бранковићева фигура се проглашава за „жртву клевете“ и „историјског фалсификата“, а политичари и јавни делатници често тријумфално проглашавају себе за витезове и заточнике – царства земаљског. О појму издаје и издајника говори се или потпуно површно, стихијски и ad hominem, или се о њему не говори никако.

Коју је улогу Вук Бранковић играо у косовском завету и да ли нам је као народу потребнији „епски“ или „историјски“ Бранковић, како се појам издаје и издајника преносио из антике, преко хришћанства, на модерно доба, зашто је Данте резервисао само дно Пакла за Јуду, Касија и Брута, и колико прича о Каину и Авељу представља формативни мит за западну цивилизацију у најширем смислу, питаћемо песникињу и класичног филолога Милицу Шпадијер.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић