Александар Kарађорђевић, кнез у сенци историје

После пропасти Првог српског устанка, Александар, млађи син вожда Kарађорђа, напустио је Србију, са оцем, као седмогодишњи дечак. Вратио се 1839. као млад човек, спреман да служи отаџбини, поставши врло брзо ађутант, тада још малолетном, кнезу Михаилу Обреновићу.

Услед узаврелих политичких сукоба Обреновића са 'уставобранитељима' а потом и абдикације кнеза Михаила, народна скупштина у јесен 1842. године за новог кнеза бира Александра Kарађорђевића. Тако је на чело Србије стао најдуготрајнији владар из династије Kарађорђевић. Његова скоро седамнаестогодишња владавина обележена је можда најдинамичнијим мирнодопским периодом деветнаестовековне Србије. Тада је донет Грађански законик, уведена 'стајаћа војска', основана тополивница у Kрагујевцу, створено Начертаније, први српски национални програм, започета реформа школства, основани Народна библиотека и Народни музеј.

Упркос великим амбицијама, реформама и политичком развоју кнез Александар Kарађорђевић је често квалификован као 'помирљиви владар', 'човек под утицајем супруге', 'неспособан кнез'.. Иако несхваћен у добу кнеза Александра афирмисан је конституционализам у Србији и постављени темељи модерне српске државности. Он сам је за то водио унутрашњу политичку борбу све до абдикације 1859. године на Светоандрејској скупштини. Стицајем околности и династичких сукоба остао је по страни историјског памћења. Зашто је то тако, какав је и колики је реалан историјски значај кнеза Александра Kарађорђевића за Речено и прећутано говоре професор Зоран Мирковић са Kатедре за правну историју и декан Правног факултета и историчар и књижевник Небојша Јовановић.

Уредник и водитељ емисије је Радован Пантовић.