уторак, 07. мај 2024, 17:30
Клавирске етиде Ђерђа Лигетија
„Положим својих десет прстију на клавијатуру и замишљам музику”, говорио је великан музике ХХ века Ђерђ Лигети пишући етиде за клавир које ће у данашњем Аутограму представити уредница Горица Пилиповић.
Настале током последње две деценије прошлог столећа, етиде су већ добиле статус класичних остварења савремене музике. Код извођача и публике истовремено изазивају страхопоштовање због бескомпромисне строгости и непопустљивости техничких захтева, као и дивљење због маштовитости, оригиналности, распона расположења, пријемчивости и разноликости музичких и ванмузичких инспирација.
За разлику од најзначајнијих аутора етида, као што су Шопен, Лист, Рахмањинов или Дебиси, Лигети није био композитор-извођач у традиционалном смислу. Почео је да учи клавир релативно касно ‒ имао је већ 14 година. Пре етида његово једино важно дело за клавир била је Musica ricercata из половине прошлог века. Али, када је почетком 70-их година почео да ради као професор композиције на Високој школи за музику у Хамбургу, Лигети је више дошао у контакт са клавиром и добио жељу да пише за овај инструмент, те из тог периода датирају дело под насловом „Споменик, аутопортрет, покрет” за два клавира, затим Трио за виолину, хорну и клавир, и коначно етиде.
Коментари