Лидија Мереник

Појавом књиге Лидије Мереник „Идеолошки модели - српско сликарство 1945-1968", 2001 године, многи стереотипи о развоју послератне уметности у Србији су нарушени. Пре свих онај да се после краја социјалистичког реализма (који се више изражавао кроз тематику а не стил) уметност ослободила политичког диктата и окренула искључиво ликовним аспектима.

Лидија Мереник, је ослањајући се на нова истраживања послератног периода али и на промењену општу друштвену климу, указала да је уметност од завршетка рата до краја шездесетих година прошла кроз три стилско-идејна модела умногоме зависна од политичке климе у Србији и Југославији - тоталитарни модел друге половине четрдесетих, модернистички модел педесетих и критички модел шездесетих. Оваквим приступом, али и методологијом, Лидија Мереник је отворила пут новим истраживањима, приступима и контекстуализацијама уметности послератног периода у Србији.

Десет година касније, Вујичић колекција је у сарадњи с Филозофским факултетом у Београду, објавила друго измењено и допуњено издање књиге под називом „Уметност и власт - српско сликарство 1945-1968". Тиме је ово изузетно значајно дело српске историје уметности добило своју осавремењену варијанту тим пре што је за тих десет година значајно утицало на нашу историографију. Али, ауторка није желела да та бројна истраживања овог периода укључи у проширено издање, већ је то учинила сопственим студијама базираним на истој методологији. То се пре свега односи на анализу опуса и личности Ивана Табаковића, кога је поставила у потпуно дистанцирани однос спрам власти.