Две године Украјинског рата

Ширење НАТО-а на исток је озбиљна провокација и нема никакве везе са јачањем европске безбедности. Ствар је потпуно супротна. Ову тезу Владимир Путин предочио је Западу први пут пре седамнаест година на Минхенској безбедносној конференцији. Уз њу је ишло и, тада, шокантно објашњење о злоупотреби концепта људских права, о неприхватљивости, неморалности и немогућности опстанка униполарног модела. Путин није оставио ни најмању сумњу да ће он неизбежно бити превазиђен надолазећим и "природним мултиполарним светом".

Да је у ширењу НАТО-а на исток одувек видео превару и угрожавање руске националне безбедности поновио је потом у више наврата, последњи пут пре две недеље у првом интервју западним медијима од почетка рата у Украјини. Отуда би се "Специјална војна операција" и прокламовани циљеви о "демилитаризацији и денацификацији Украјине" могли узети као еуфемизам за рат који је условно ковертиран још у Минхену 2007. године.

Данас, у недељи којом се навршава друга година Украјинског рата, потенцијално највећег од Другог светског, питање је зашто је то у међународној заједници толико дуго игнорисано. Због тога сада и у рововима међународне политике ратују непомирљиви наративи о агресији и интервенцији, аутократији и демократији, нацизму и либерализму, без изгледа за компромис.

Улазак у трећу ратну годину најављује исцрпљујући продужетак са непредвидим исходом и на фронту и у глобалним процесима. Какве су шансе мира и перспектива руско украјинског сукоба а какви могући геополитички, еконоски, правни и идеолошки ефекти по свет за Речено и прећутано говоре професор геополитике и међународних односа Срђан Перишић и Јелица Курјак, бивша амбасадорка у Москви.

Уредник и водитељ емисије је Радован Пантовић.