Учитељица и куртизана – о цикличности и непоновљивости историје

Неочекивана последица интервјуа који је америчком новинару Такеру Карлсону дао руски председник Владимир Путин било је отварање глобалне филозофске расправе о томе на који начин дугорочни историјски процеси детерминишу догађаје у садашњости. Путиново објашњавање ситуације у Украјини почев од времена Рјурика отворило је деликатно питање о томе где повући границу у разматрању „историјског контекста“ неког савременог догађаја. На сличан начин, у једном интервјуу од пре двадесет година, Умберто Еко је на питање „да ли смо најзад превазишли поделу на Источну и Западну Европу“ одговорио да „још увек нисмо превазишли поделу на Источно и Западно римско царство“. Овај одговор је утолико необичнији, ако се има у виду да је изнесен у време које је један други филозоф – Франсис Фукујама – славодобитно прогласио за „крај историје“. Наспрам земаља које су у то време претендовале на то да су „завршиле свој историјски развој“ налазили смо се ми – тзв. „земље у развоју“ – којима страни амбасадори и политичари често пребацују да „морамо гледати у будућност, а не у прошлост“ и упозоравају нас на потенцијално штетни и реметилачки фактор тзв. „вишка историје“.

Како нас тачно историја „учи животу“, колико се понавља у циклусима, а колико је непоновљива, колико историје је превише, а колико премало, и зашто историју више волимо да прекрајамо него да је учимо, све су то питања која ћемо поставити политикологу Стевану Гајићу.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић