Картографија и (де)колонизација – мапирање српске прошлости

У модерном академском дискурсу појам картографије постао је скоро синониман са појмом колонизације – идеја „мапирања познатог света“ повезује се (сада већ архаичним) европоцентричним погледом на свет у коме се „постојање“ признавало само оним деловима планете које су угледали и описали европски морепловци и истраживачи. Али није ствар само у томе – Европљани нису само исцртавали обале неистражених континената и мапирали новооткривене планинске венце и изворе великих река, они су пре свега цртали политичке мапе највећег дела света. Наизглед банална активност „читања карте“ се на тај начин манифестује као прворазредни епистемолошки проблем – границе појединачних земаља и територија представљају сведочанство о ратовима, економији, етничком и политичком идентитету, географији и историји, реалполитици и деколонизацији.

У време када визуализација информација представља нови златни стандард комуникације, инфографике, илустрације, графикони, али пре свега мапе постају примарни начин на који (дигитална) јавност интерпретира свет око себе. У комбинацији са статистичким подацима, добро састављена мапа може једном народу да открије изненађујуће податке о властитој прошлости, садашњости, али и будућности. И док на западним универзитетима „деколонизација географије“ пре свега подразумева преименовање топонима, етнонима и других географских појмова, картографија у Србији не само да нам омогућава да своју прошлост сагледамо из нове перспективе, него нам истовремено ставља у руке оруђе у борби за сузбијање „друмског разбојништва“ којим се масовно присвајају туђи споменици културе, духовни простор и, наравно, физичка територија.

По чему се модерни дигитални картографи разликују од некадашњих морепловаца, шта мапе чини нарочито примамљивим обликом приповедања о прошлости, да ли је карти Балкана потребна деколонизација (или „дебалканизација“), и шта нам географија поручује о нашој будућности, разговараћемо са картографом Душаном Дачићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић