Гост: Горан Ђорђевић, уметник

Горан Ђорђевић се на нашој уметничкој сцени појављује средином седамдесетих, као један од протагониста тзв. „аналитичке линије“ београдског концептуализма.

Образован у области техничких наука, крајем 60-тих прикључује се друштву око Студентског културног центра и захваћен надирућом концептуалном ументошћу почиње и сам да ствара. Али веома брзо заузима став да је уметност истраживање, чиме је довео у питање дотадашње виђење уметности као чина стварања, отваривши тако низ нових питања, од којих су најважнија она везана за ауторство и оригиналност дела. У том смислу, Ђорђевић већ од средине 70-тих експлицитни иступа против уметности, онакве какву је знамо и како је схватамо, проблематизујући питања улоге и функције уметника, оригиналности и креативности уметничког дела, статус и сврху постојања институција у уметничком систему.

Развијајући на овим основама своје виђење уметности, Ђорђевић од 1979. почиње да копира дела неких од најзначајнијих мајстора модернизма као што су Маљевич или Мондријан, чиме је створио јединствени опус у нашој уметности. Многа питања која је тим копистичким циклусом отворио, добила су своју разраду тек деценију или две касније. Па и сам његов нестанак са сцене, па и из земље, усаглашен је с тим питањем о друштвеној улози уметности и уметника, као и његови каснији наступи у којима говори о себи у трећем лицу (о бившем уметнику Горану Ђорђевићу).

Ђорђевићев уметнички гест није било могуће сврстати нити у једну од трендовских одредница с краја седамдесетих и почетка осамдесетих година којима је оперисала тадашња ликовна критика. Из данашње перспективе, јасно је да се ради о пројекту који се кретао линијом мишљења, а који може да се упореди са њујоршким копистичким апропријационизмом који се симултано појавио (Шери Ливајн, Мајк Бајдло, Ричард Принс и други). Међутим, Ђорђевић је у односу на овај тренд самосвојан по томе што је копију прогласио "значајнијом од оригинала" и што је копирање схватио као "став против уметности" - став који институцију уметности анархистички утерује у бесмисао, укључујући и властиту говорну позицију "уметника" који делује унутар система уметности.

Уредник и водитељ Знакова: Сава Ристовић