Агора и арена – слобода говора у епоси постистине

Када је контроверзни амерички милијардер Илон Маск преузео друштвену мрежу Твитер, он се позвао на идеје Џона Стјуарта Мила, претендујући да ово глобално ћереталиште претвори у „тржницу идеја“ и „дигиталну агору“, унутар које ће у условима скоро апсолутне слободе говора бити омогућен отворен дијалог на било коју тему, неопходан да би друштво могло да се суочава са својом проблемима и тестира своја решења. Проблем је у томе што је глобално друштво које би ова платформа требало да опслужује у великој мери већ одустало од идеје о слободи говора – и од идеје истине до које би слободним дијалогом требало доћи.

На том истом Твитеру, угледни технолошки часопис Вајерд је ових дана репризирао свој уводник из 2018. године у коме се тврди да „племените старе идеје о слободи говора не функционишу у ери друштвених мрежа“ и ламентира што људи који усвајају „лоше ставове“ (да не кажемо „зломисао“) једноставно неће да их преиспитују. Аутор колумне у несвесној аутоиронији, притом, демонстрира да и људи који усвајају „добре ставове“ („добромисао“) такође нису спремни да их преиспитују. Орвелијанска дијагноза изискивала је орвелијанску терапију: дигитална „Полиције мисли“ и гурање читавих људи у „рупе за памћење“ (тзв. „кансел култура“) имали су прилику да се размашу током пандемије ковида 19 и са почетком рата у Украјини.

Са друге стране политичког спектра, „слобода говора“ постаје својеврсни фетиш деснице, кога се она придржава не због дубоког уверења да њени ставови морају бити проверени и прекаљени у дијалогу, него зато што је сматрају за згодно оружје које могу да користе за промоцију властите добромисли. Наспрам Маскове агоре, они Твитер и сличне платформе доживљавају као арену – у којој ће пред екстатичном публиком моћи да демонтирају и черече своје идеолошке противнике. Сукоб мишљења се ту своди на вербално силеџијство и навијање, и ништа више од тога.

Шта је слобода говора подразумевала некада, а шта подразумева данас? Може ли се говорити о слободној размени идеја у епоси постистине? Коме је данас потребна демократска агора, коме гладијаторска арена, а коме Полиција мисли? Ово су нека од питања на која ћемо одговоре потражити уз помоћ филозофа и политиколога Ђорђа Вукадиновића.

Аутор емисије: Никола Танасић