Случај Гзавије Долан или одустајање од филма

Недавно је у свету филма, односно културе уопште, одјекнула вест да славни канадски редитељ Гзавије Долан неће више снимати филмове. У интервјуу за шпански дневни лист „Мундо” рекао је како је уморан од промовисања филмова, те да је уметност бесмислена у време када се свет налази у несигурној фази: „Не видим смисла посветити се причању филмских прича када све око нас пропада. Уметност је бескорисна, а посветити се филму је губљење времена”. Тридесетчетворогодишњи Долан, кански миљеник, управо је на том фестивалу са само деветнаест година добио награду за најбољег дебитанта за филм „Убио сам своју мајку”. Од тада ниже и филмове, као и награде, па је тако у четрнаест година режирао осам филмова.

У последње време говорио је да је уморан од тога што две године потроши на стварање филма који у биоскопима погледа шачица људи, а критичари често сасеку. Доланов пример и унутрашњи сукоб само ће нам бити полазиште за филозофску и филмску тему ‒ за кога аутор заправо ради, за себе или за публику, да ли је овакав његов потез показатељ замора материјала, прегоревања, да ли је реч о преосетљивости, пасивној агресији или истинском незадовољству положајем кинематографије и уметности уопште. Како се један приливегован и ‒ не само у свом мехуру, већ глобално ‒ успешан аутор одлучује на овакав потез и има ли у њему искрености или је то више поза, или можда чак и позив упомоћ? О овим темама, о томе има ли сличних тенденција на нашој сцени, у данашњој емисији говориће сценариста и редитељ Горан Николић и новинар Сити магазина Милош Дашић.

Води Ана Вучковић Денчић