Светогорски манастири

„Пуста и тешко приступачна подручја, удаљена од главних путева и земаљског метежа, одувек су привлачила оне који су се опредељивали за монашки живот. Тако су настале многе свете горе, а њихов историјат се може пратити од IV столећа упоредо с настанком и развојем монаштва чији су саставни део. Такве су биле Синајска гора, на којој монашки живот без прекида траје већ више од хиљаду и по година, као и некада знамените планине настањене монасима ‒ Авксентијева близу Халкедона и Дивна гора надомак Антиохије.

Монашки живот је на њима започињао доласком угледног подвижника који би се настанио у пећини подно планинског врха, како је то учинио сиријски анахорета Авксентије, или на високом стубу попут Симеона Дивногорца. Око њих су се убрзо почели окупљати ученици и следбеници у духовном подвигу оснивајући један манастир или више њих. Једно од таквих монашких средишта налазило се од VII столећа и на планини Латрос, североисточно од Милета, и у време свог највећег процвата, у доба Никејског царства, бројало је 11 манастира с протом-архимандритом на челу. Свакако најугледнија и најмногољуднија планина калуђера у време почетка монашког живота на Атонском полуострву крајем VIII или почетком IX столећа био је византијски Олимп, југоисточно од данашње Бурсе, који је са широм околином бројао чак око 50 манастира. Атанасије је на Атос дошао с Киминске горе. У исто време кад и на Атонском полуострву, настали су монашки центри с више манастира потчињених проту на планини Ганос у Тракији, на западној обали Пропонтиде и на Галесијској гори, северно од Ефеса. Најмлађа монашка насеобина ове врсте основана је у XIV веку на Метеорима. Природна изолованост и неприступачност терена били су не само важни него често и пресудни за опстанак манастира током дуге иноверне власти, када је највећи број ових средишта у потпуности запустео, а данас постоје још само Света гора синајска, Атонска гора и Метеори.

Упркос привидној повучености и посвећености личномм духовном усавршавању, чланови тих заједница током целе своје историје знали су да буду врло оштри критичари сваког застрањивања у погледу вере и узимали су врло живог учешћа у целокупном религиозном животу Византијског царства. Као непоколебљиви поштоваоци икона монаси са Авксентијеве горе и Олимпа били су прогањани под царевима – иконоборцима, док су атонска братства и она с горе Ганос била огорчени противници уније с Римском црквом. У тим средиштима поникла су, усавршавала се и током XIV столећа са Атона проширила учења исихаста и њиховог најистакнутијег представника Григорија Паламе, која и данас чине основе духовности и молитвеног живота у Православној цркви.”(Из монографије „Светогорски манастири” Бојана Миљковића)

Гост овонедељне Ризнице је др Бојан Миљковић, виши научни сарадник Византолошког института САНУ, аутор обимне монографије „Светогорски манастири”.

Аутор и водитељ је Душанка Зековић.