Здравко Јоксимовић „Цртеж, пастел, објекат, скулптура", Галерија Б2

Али, како и сам наслов изложбе сугерише, приступ тим „сликама" јесте скулпторски, експериментишући с датостима дводимензионалног простора, структуром папирне подлоге, односима линије, површине, боје и интензитета гестуланости као важног композиционог квалитативног фактора. Враћајући се овим техникама после три деценије, уметник започиње нову серију радова која са једне стране представља наставак његове вишедеценијске скулпторске праксе нарочито присутне у континуираним потрагама за изражајним вредностима материјала, испитивањем њихових физичких и визуелних својстава, трансформативних потенцијала и атрибутивних моћи.

Материјале с којима је почео своју скулпторску каријеру, дрво, глину, метал Јоксимовић је временом заменио нестандардним уметничким материјалима из различитих индустријских сфера (клингерит, текстолит, пертинакс, графитна табла, синтетичка кожа) који су сопственим одликама захтевали и другачије приступе у третманима, припреми, обради и финалној монтажи. „Јоксимовићу је то понудило сплет могућности за интервенисање уљаним пастелима и акриликом на већ постојећим бојеним површинама пажљиво изабраних материјала, за навигацију кроз отворен процес интеракције суптилних пигмената са (не)савитљивошћу и пропустљивошћу синтетичких подлога, са границама машински и ручно обрадивог, са неизвесношћу спојева визуелног и тактилног.

Диктиран тим токовима Јоксимовић специфичан сликарско-скулпторски захват неретко додатно елаборира танким линијама материјала јаког колористичког интензитета које аплицира на површину или које извирују и исијавају из густине слојева, прегиба, места суптилно тензичних сусрета бојених ситуација уносећи нову дестабилишућу перспективу у наше покушаје да продремо или наслутимо садржаје призора", записао је у предговору каталога историчар уметности Мића Карић, кустос МСУ.

Ова изложба послужиће као повод да са Здравком Јоксимовићем, једним од врхунских српских уметника разговарамо о његовој веома успешној каријери.

Здравко Јоксимовић је, заједно са Добривојем Батом Крговићем, Срђаном Апостоловићем, Габриелом Глидом и Душаном Петровићем, један од протагониста тзв. Нове београдске скулптуре, која је током осамдесетих година имала претходницу кроз одређене скулпторске и сликарске праксе (Мрђан Бајић, Дарија Качић, Вељко Лалић, групе Жестоки, Алтер Имаго), односно већ регистроване актуелне трансформације језичких и медијских карактеристика у ликовној/визуелној уметности. Постојана, више кроз индивидуалне поетике а мање кроз обједињујући естетски програм, локална скулпторска продукција остварује аутентичне домете у контексту општих кретања на тадашњој домаћој уметничкој сцени, настојећи да у поменутом периоду и у оквиру глобалних дешавања пронађе свој начин рада и сопствени исказ у промишљању пластичких концепата, изражајности материјала, примени традиционалних или савремених технолошких процеса, екстензивирању репертоара мотивских, тематских и наративних садржаја.

Уредник и водитељ Знакова: Сава Ристовић.