„Електра” Рихарда Штрауса

Убрзо пошто је освојио оперски свет својим скандалозним ремек-делом „Салома", Штраус се за следећи пројекат окренуо новој адаптацији Софоклове „Електре", коју је начинио Хуго фон Хофманстал. Резултат је дело снажног интензитета и дејства које спаја судбинску предодређеност грчке трагедије и узнемирујуће увиде фројдовске психологије с почетка ХХ века. Радња се одвија у једном чину и у музици несвакидашње вокалне и оркестарске снаге.

Штраус је створио импресивни опус оркестарских дела и соло песама пре него што се у другој половини своје дуге и необично плодне каријере посветио музичкој сцени. „Електра" означава његов почетак сарадње са бечким писцем и песником Хугом фон Хофмансталом, који ће постати Штраусов стални сарадник - написаће још пет либрета за њега током наредних 20 година и то ће бити пример изузетног партнерства у историји позоришта уопште.

Прича Софокловог дела одвија се у Микени, годинама после Тројанског рата. Ово митско доба инспирисало је композиторе вековима, од самих почетака опере, те су тако настали Монтевердијев „Повратак Одисеја у домовину" 1640, Глукова „Ифигенија наТауриди" 1779, Моцартов „Идоменео" 1781, такође Штраусова „Египатска Хелена" 1928. и „Оплакивање се зове Електра" Марвина Дејвида Левија 1967. Радња Штраусове опере у новој продукцији у Метрополитену смештена је у неодређено савремено доба.

Оркестар који изводи оперу често се наводи као највећи који је потребан за стандардни репертоар. Он отвара и закључује драму једним снажним мотивом који представља Агамемнона, Електриног оца, који чак и у смрти господари животима чланова своје породице. У партитури је садржан запањујући распон боја и атмосфера - постоје тренуци узвишеног лиризма кад ликови изражавају нежност и љубав, док су с друге стране оштре, бруталне дисонанце кад су они на ивици лудила.

И кад смо већ код лудила - јунакиње у операма на крају обично умиру, углавном као жртве околности. Доницетијева Лучија од Ламермура, која ће бити наш последњи пренос 21. маја, и Штраусова Електра, међутим, пре него што умру, потребно је још и да полуде. Америчка музиколошкиња и феминисткиња Сјузан МекКлери, сходно свом феминизму, радикализује ову тематику сматрајући да су посебно Лучија и Електра жртве патријархалног уређења света и да такво стање ствари једноставно захтева смрт хероине. Али зашто и лудило? Изгледа да је то одговор јунакиња на свет који их окружује, заправо једна форма присебности као одговор на лудило света.

Штраусова Електра налази се у далеко компликованијој ситуацији од Доницетијеве Лучије, исто онолико колико је један антички мит компликованији од сваке касније литерарне творевине на исту тему, а поврх тога сваки мит је оптерећен ситуацијама за неколико драма. Убиство мужа, оца, мајке, ланац стравичних догађаја у којем је један освета за други - то је и сиже Штраусове опере. За разлику од Лучије, међутим, Електра се свесно ставља у позицију инструмента патријархалног поретка. Она се везује за оца, што је, на пример, инспирисало Сигмунда Фројда да женску верзију Едиповог комплекса назове Електриним. Читава фрустрација Електре индукује се из жеље за осветом и традиције да се жена не може лично осветити. Зато она инструментализује свог брата Ореста. И поново за разлику од Лучије, умире у тријумфалној екстази игре, јер све се догодило како је хтела - њен отац Агаменон је освећен: убијени су и мајка Клитемнестра и њен љубавник Егист, али тај терет освете је изгледа претежак и окреће се против онога ко га носи. Или - за Електру је освета смисао живота, кад се она изврши, смисла више нема и главна јунакиња сама себе жртвује. Занимљиво је да те игре смрти није било у грчком оригиналу, измислио ју је Хофманстал по аналогији са претходно веома успелом Саломином игром седам велова у одговарајућој Штраусовој опери.

У сваком случају, Електра је још један женски оперски лик изузетно захвалан за интерпретацију ‒ та улога је међу неколико најтежих, а 23. априла тумачиће је Нина Стеме. Поред ње ту су и Лиза Давидсен као Хризотемида, Михаела Шустер као Клитемнестра, Стефан Финке као Егист и Грир Гримсли као Орест. Ансамблом Мета диригује Доналд Раниклс.

Уреднице преноса су Маја Чоловић Васић и Горица Пилиповић.