Хиралност у природи

Појам хиралност означава асиметрију услед које се неки објекат не подудара са властитим ликом у огледалу. Назив је 1893. године предложио лорд Келвин, по грчкој речи за људску шаку - један од најочигледнијих примера истоименог својства. Хиралност шаке онемогућава нас да се десницом рукујемо са нечијом левицом или да на десну шаку навучемо леву рукавицу и обратно. Особина хиралности има свој формални математички опис и умногоме прожима природне науке. Тако у физици елементарних честица ове поседују хирално својство означено као спин и дефинисано одређеним квантним бројем, док хемија познаје мноштво једињења чији су молекули хирални на основу просторног распореда атома који их сачињавају. Таква једињења, у зависности од оријентације њихових асиметричних молекула, могу да постоје у више форми које се називају енантиомерима и различито међудејствују са поларизованом светлошћу.
Ово, између осталог, важи и за макромолекуле који чине основу биолошких процеса, те је хиралност од непосредног значаја за живе организме. Штавише, хемијске реакције неопходне за живот биле би немогуће када сви (или готово сви) молекули аминокиселина и угљених хидрата не би били окренути на исту страну ‒ која се по конвенцији у првом случају означава као „лева" а у другом као „десна". Порекло ове истоветне хиралности (или хомохиралности) у биологији још увек није разјашњено и лако је могуће да у себи крије неке од кључева за разумевање велике загонетке постанка живота.

Разговор је први пут емитован 9. априла 2017.

Музички уредник: Предраг Васић
Тон-мајстор: Горан Ивковић
Аутор емисије: Срђа Јанковић