Величанствена оперска фреска

„Борис Годунов" Модеста Мусоргског је историјска опера пар екселанс, са тематиком из једног од најузбудљивијих периода руске повести - то је прелаз из XVI у XVII век када је владала сурова борба за престо на којем су се муњевито смењивали један претендент за другим, укључујући оне лажне. Мусоргски је створио грандиозни оперски еп, или, како то каже његов савременик и колега Цезар Кјуј - није то ни драма ни опера, већ музичка хроника у маниру историјских драма Вилијама Шекспира. А либрето је написао сам Мусоргски према књижевном предлошку руског великана Александра Пушкина. Писац своју драму заправо и није начинио много сценичном, али је сажимањем и прекрајањем текста, као и музиком, то учинио композитор. Такође, Пушкин није инсистирао на масовним сценама као Мусоргски, код којег хорови „изражавају народ као једну једину идеју", како је говорио, и чине од овог дела прави сценски спектакл.

Али, спектакл није једина димензија овог грандиозног дела, напротив, на тој огромној фресци издваја се лик самог Годунова, владара којег мучи његова грешна прошлост. Данашњи историчари углавном сматрају да Борис није крив за смрт царевића Димитрија, сина Ивана Грозног, али то не важи нити за Пушкина нити за Мусоргског. У опери, радња је оживљена бројним измишљеним ликовима - монасима, чиновницима, обичним људима, као и јуродивим који говори оно што се нико други не усуђује. Резултат је портрет целог једног народа, од врха друштвене лествице до дна, и то у критичном историјском тренутку. Па ипак, насловни лик одређује све - сложен, изнијансиран, истовремено јунак и насилник, то је улога која представља врхунац басовског репертоара и један је од најфасцинантнијих оперских ликова.

Радња се одвија у Русији између 1589. и 1605, током изузетно турбулентног периода после краја династије Рјуриковаца и пред појаву Романових. Шеста сцена се одвија на руско-литванској граници, а све остало у Москви и њеној околини. Неколико локација које се помињу у либрету и данас се могу видети, укључујући кремаљски дворац Теремној, који је данас званична резиденција руског председника.

Партитура Мусоргског, као и сама драма, развија се на два плана - грандиозном и интимном. Велике масовне сцене и монументални монолози спојени су са фрагментима малих, али круцијалних мелодија заснованих на фолклору. Руски народ представља хор, али тај портрет није увек ласкав. Истински патриотски моменти прекидани су испадима који приказују неукост, очајање и склоност ка безумном насиљу гомиле. Мекши и узвишенији народни дух може се назрети у кратким, дирљивим солима као што су песме дадиље и малог Фјодора у петој сцени, крчмарева песма и Варлаамов пијани ратни поклич у четвртој сцени, те жалопојке јуродивог. Партитуром доминирају ниски гласови, басови, највише наравно главни лик са својим узбудљивим драмским наративима. Оркестрација Мусоргског је груба, и понекад чак растакајућа, што је иницирало касније ревизије других композитора, али његова музика је неодољива и потпуно руска.

Занимљиво је да је „Борис Годунов" први пут приказан у Мету 1913. под управом Артура Тосканинија, и то на италијанском језику. Током 20-их година Фјодор Шаљапин је почео да пева главну улогу на руском, док је све остало и даље било на италијанском. Следећа значајна продукција била је на енглеском, током 50-их година, да би руска верзија коначно била премијерно изведена 1974.

Насловну улогу у представи коју преносимо тумачи Рене Папе, а ту су и Дејвид Бат Филип као самозванац, Максим Пастер као Шујски, Аин Ангер као Пимен, Рајан Спидо Грин као Варлаам, Мајлс Микенен као Јуродиви, остали солисти, хор и оркестар Мета под управом Себастијана Вајгла.

Уреднице преноса су Маја Чоловић-Васић и Горица Пилиповић.