Аутохипноза и Критика о критици

Слике долазе из дубине

над њима немаш утицај

оне саме бирају

када ће и где да пробију

у стих

стихови су из песме „Песма, скривени додир" Ђорђа Деспића, који илустративно предочавају две магистралне окоснице читаве песничке књиге Аутохипноза - сећање и песма. Сећање се највише односи на детињство, па се кроз евокацију успомена из раног дечачког доба и њихову реконструкцију и промишљање у садашњости песничког субјекта песма/књига све време тка. Ткање је и тематски и фигуративни план Деспићеве књиге, у којем се читалац идентификује наилазећи на своје нити сећања.

А о чему размишља аутор док ствара песму - несметаном понирању у успомене из детињства, њиховој селекцији или о читаоцу? Колико је његово ткање свесна радња или је за тај рад пресудно двојно пребивалиште - у рационалном колико и ирационалном, тексту и ван текста, рутинском и надахнућу, нека су од питања која, између осталог, покреће нова књига нашег госта.

Критика о критици професорке Адријане Марчетић садржи 14 огледа о књижевној критици, као „сведочанство о савременој, али и оној нешто старијој српској и југословенској", које је ауторка протеклих година (осим једног текста који је настао за ову прилику) објављивала у стручној периодици. Текстови су груписани у четири целине по тематској сродности: о књигама и појмовима Светозара Петровића, о значају контекстуаланог приступа, те компаратистичким темама. Уз Светозара Петровића као теоретичара којем се придаје највише пажње, али који се појављује и као главни јунак књиге у целини, у критичком обзору Адријане Марчетић нашле су се књиге Иве Тартаље, Леона Којена, Тање Поповић, Јована Попова, Дуње Душанић, Дејвида Нориса, Владимира Зорића...

Осим што подсећају на разноврсност књижевних традиција у тумачењу, ови радови истичу и важност укупног приступа књижевном делу као комуникацији, у којој су све три стране аутор-дело-читалац равноправне.

Уређује и води Соња Миловановић.