Kад речи постану сенке дела

"Марта 1814. године, српске старешине су преко архимандрита Милентија Никшића упутиле писмо за помоћ руском цару. Али цар тада још није био стигао у Беч па архимандрит није ништа урадио. Прота Матеја је уз Никшића и друге српске вође у манастиру Фенеку у Срему формирао тајни одбор који је служио као веза између оних старешина који су након 1813. године остали у Србији, попут Милоша Обреновића, и оних који су избегли. Пошто се стање и даље погоршавало, очајне српске старешине са скупа у Топчидеру су у лето 1814. године писали проти Матеји и Петру Молеру: -Трошка ако немате, зашто пешке не идете и леба не просите, док до (руског) цара не дођете, на путу умирите од глади као и ми браћа ваша и род умиремо сваки минут од страха и зулума по путови. Ми на вас уздамо се, да ћете ви сојединити сузе ваше са сузама нашима и да ћете непрестано умивати ноге и престол нашега великог цара Александра и велике надежде Русије... нека и нас избави од овога нестрепимога ига, нека излије милост и славу своју и на нас једноверни и једнокрвни род свој... У августу 1814. прота Матеја је био у првој мисији у Бечу, где се сусрео са руским представницима." (Из књиге Душка Лопандића „Речи су сенке дела"-Развој дипломатије и међународних веза од XV до XX века)

Гост овонедељне Ризнице је др Душко Лопандић, амбасадор и писац, аутор књигe „Речи су сенке дела", са којим разговарамо о развоју дипломатије у Срба и улози наших представника на великим међународним скуповима-Бечком и Берлинском конгресу, Париској мировној конференцији, са освртом на личности проте Матеје Ненадовића, Јована Ристића, Николе Пашића. Говорићемо и о изузетној личности Србина из Херцеговине, грофа Саве Владиславића Рагузинског ,дипломате Петра Великог, који је разграничио Русију и Kину.

Аутор и водитељ Душанка Зековић.