Тома Вучић Перишић (1788‒1859)

„Вучић је био крупан човек, коштуњавог лица с истакнутим јагодицама, брковима, испупченим челом и дужим кукастим носом. Очи су му биле мале због чега су га противници називали „чкиљом". Лево око му је због болести извађено 1856. Глас му је био танак и у обичном разговору говорио је мало, често користећи узречицу „молимо". Знао је да свакога саслуша, чак и своје противнике, и та природна потуљеност карактерише његово политичко деловање. Када се обраћао народу, Вучић је могао беседити да занесе. Изражавао се, за сељаке, јасним метафорама и алегоријама. Његов неоспорни говорнички таленат долазио је још више до изражаја активношћу његових присталица који су, према унапред договореном плану, гласним одобравањем или одбијањем подбуњивали неодлучне на збору. Његови помагачи били су, углавном, људи из Шумадије. До краја живота облачио се по турски: фес, хубе, широке чакшире, јеменије и силав. Начином одевања је желео да се поистовети с народом. Међутим, у његовој кући било је све по европски; када се у многим богатим домовима вино пило из чутура, код њега је било као у господском европском дому. У кући у Београду живео је с Агнијом и послугом... После женине смрти 1855. живео је сам. Када је отрован, такорећи нико није за њим жалио. Сахрањен је у обичном сељачком оделу, онако како је већина сељака, за чија се права борио, сахрањивана и онако како је почео свој бурни живот."

(Из књиге „Тома Вучић Перишић" Радомира Ј. Поповића)

О животу и делу Томе Вучића Перишића (1788‒1859), најмоћнијег човека Кнежевине Србије поред Милоша Обреновића у првој половини и почетком друге друге половине 19. века, чијом заслугом су протерани Обреновићи и у Србију на престо 1842. доведен кнез Александар Обреновић, говори др Радомир Ј. Поповић, научни саветник Историјског института Београд.

Аутор и водитељ: Душанка Зековић