Биле су прве - жене које су обележиле време у коме су живеле

„Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори", пише Његош врдничкој песникињи Милици Стојадиновић Српкињи (1828. Буковац - 1878. Београд) која је читавог свог живота веровала у знање. Прву песму је објавила 1847. године у „Сербском народном листу", а њену репортажу „Срце и барикаде из Београда 1862." објавио је „Мађарски дневник", што је сврстава у прву жену ратног извештача код нас. Објавила је три књиге песама, а Вук Караџић је назива „моја кћи из Фрушке", кнез Михаило другује са њом, као и многе учене главе тога доба. Родољубље је за Милицу изнад свега, а тајне срца стидљиво крије и тек открива у стиховима посвећеним писцу Љубомиру Ненадовићу. Врдничка вила, Милица Стојадиновић Српкиња, умире у 50. години живота, у великом сиромаштву. Сахрањена је у Београду, а потом су њени земни остаци пренети у Пожаревац, а у порти манастира Сремска Раваница у њеном Врднику подигнут јој је споменик. Несрећна песникиња Милица Стојадиновић Српкиња једна је од жена о којој разговарамо у овонедељној емисији Ризница,у оквиру теме-биле су прве. А прва српска новинарка је Милица Томић (1859. Нови Сад - 1944. Нови Сад) кћи великог народног првака и борца за ослобођење Војводине др Светозара Милетића, супруга политичара Јаше Томића. Изузетно школована и образована, говорила је неколико језика, прво пише приче, песме, а онда политичке текстове. Касније се посвећује просвећивању жена, а 1911. основала је часопис „Жена". Била је једна, од седам жена, које су 25. новембра 1918. године, присуствовале Скупштини која је изгласала присаједињење Војводине Краљевини Србије, тако су овим чином, први пут у историји Европе, жене добиле право гласа. У наставку Ризнице слушамо о првој српској глумици, лепој протиној кћери, Драгињи Ружић, потом, првим женама докторима наука у српском народу - Милици Богдановић и Јулији Ђорђевић, удатој Хлапец, и на крају, чућемо о животном путу и стваралаштву прве жене архитекте у Србији Јелисавети Начић (1878. Београд - 1955. Дубровник). Иза себе је оставила велика архитектонска дела - барокне степенице које се са Калемегдана спуштају ка Париској улици и француској амбасади, зграду садашње Основне школе „Краља Петра" у Београду, потом београдску цркву Александра Невског, у Душановој улици, болницу на Врачару, станове за радничко становање на Дорћолу, фабрику опеке у Прокопу, више раскошних београдских вила, а у Штимљу, на Косову, пројектовала је цркву Светог Архангела Михаила... У свом животу, једног тренутка, Јелисавета Начић, између архитектуре и љубави, изабрала је ово друго. Са мужем и кћерком, због отпора околине њеном браку са Луком Лукајем, одлази у Дубровник, где је завршила свој овоземаљски живот, као супруга, мајка, бака.

Биле су прве: песникиња Милица Стојадиновић Српкиња, прва српска глумица Драгиња Ружић, прва новинарка Милица Томић, прве жене доктори наука у српском народу Милица Богдановић и Јулија Ђорђевић, удата Хлапец, прва жена архитекта Јелисавета Начић...

Гошћа Ризнице је историчарка др Ивана Спасовић, из Архива САНУ и доцент на Факултету за културу и медије у Београду.

Аутор и водитељ Душанка Зековић.