„Били Бад” Бенџамина Бритна

Уз Двејна Крофта, који тумачи насловну улогу, на снимку представе изведене 8. марта 1997. године слушаћете и Џејмса Мориса кaо Џона Клагарта и Филипа Ленгриџа као капетана Вира. Диригент је Стјуарт Бедфорд.

Шта повезује једнo од најзначајнијих дела у историји светске књижевности и једну од опера енглеског композитора Бенџамина Бритна? Два су могућа одговора: море и Херман Мелвил. Име овог писца, рођеног у Њујорку 1819, већина љубитеља пустоловног штива препознаће и повезаће са „најбољом књигом која је икада написана о мору" ‒ књигом „Моби Дик". Мелвил је и сам имао узбудљив живот. Као члан посаде једног китоловца, пловио је јужним Пацификом, живео на Тахитију и Хавајима и био у Америчкој морнарици, а онда је 1844. године престао да плови и почео да пише о својим поморским искуствима у разним романима, међу којима сигурно највећу популарност ужива онај о неухватљивом белом киту из 1851. године. Након његове смрти, 1891, популарност његових дела је порасла. Године 1919, случајно је пронађен недовршени рукопис за причу „Били Бад". Штампана је први пут 1924, док се коначна верзија појавила тек 1962. У међувремену, 1948. године Бенџамин Бритн је по мотивима овог дела написао истоимену оперу.

Радња Мелвилове приче одвија се крајем 18. века, у време када су Енглеска и Француска ратовале. Били Бад, лепи морнар, миљеник бродске посаде, постаје мета злог кријумчара оружја Клагарта, који ће га оптужити за припрему побуне на броду. Иако је невин, Били не зна како да одбије неосноване оптужбе, па случајно убије Клагарта. Капетан брода Вир схвата да се Клагарт бескрупулозно понашао према Билију и да је заслужио трагичну судбину, али страхујући од реакције осталих морнара уколико Билија не казни, осуђује младића на вешање ‒ због убиства. Његове последње речи ‒ „Живео капетан Вир" ‒ остају у капетановој свести до краја његовог живота, а име младог Билија изговориће и на самртничкој постељи.
Бенџамин Бритн је на идеју да искористи ово дело дошао током разговора и припрема за нову оперу са Едвардом Морганом Фостером, који је потом заједно са Ериком Крозијером, Бритновим старим сарадником, написао либрето. Композитор је у овој причи о уништеној невиности, моралу и вечитим потешкоћама да се препознају разлике између добра и зла, видео одличну драмску основу за остварење у коме је оно што покреће главне ликове упечатљиво на неколико нивоа ‒ од психолошког до апстрактно филозофског. Бритнова партитура маестрално спаја све те вишеструке нити, дајући као крајњи резултат остварење сценски убедљиво и интелектуално и филозофски ангажовано, које свакако представља једну од најупечатљивијих и најуспешнијих опера 20. века.
Целокупна радња (осим пролога и епилога, који је уоквирују, и у којима капетан као стар човек размишља о својим поступцима и повезаности између добра и зла) одвија се на броду „ Непобедиви" (Indomitablе), који представља заправо метафору за свет који нас окружује. Симболично, Били на овај брод долази са другог брода, који носи назив „Права људи". Опера има низ изванредних карактеристика. Најпре, реч је о делу мушке глумачке поставе, у коме је предмет обожавања тј. особа којој се сви диве ‒ мушкарац. Иако Клагарта нервирају Билијева лепота и доброта, његова осећања, заправо, јасно одражавају чежњу коју он не може да призна. То истицање хомоеротског подтекста Клагартове мржње према Билију, али и Вировог односа према њему, тумачи се као лични печат креативног стваралачког тима опера. Треба при томе нагласити чињеницу да је та мушко-мушка жеља приказана у опери која је први пут постављена петнаестак година пре делимичне декриминализације хомосексуалности у Енглеској.

Били Бад је опера велике снаге и емотивне звучности. То и јесте (након „Питера Грајмса") Бритнова друга велика опера, у којој он употребљава низ техника које су карактеристичне за ту сценску форму. Композитор их трансформише у изразито модеран композиторски израз у коме је главни изазов био створити неопходну звучну разноликост у великој, искључиво мушкој подели. Били јесте централни лик у комаду, али је нагласак више на капетану и на теми како добар човек излази на крај са нерешивим моралним дилемама. Вероватно је то био и разлог што је улога Билија поверена лирском баритону, док је деоница Вира писана у тенорској лаги, и то посебно обликована према карактеристикама гласа Бритновог партнера Питера Пирса, који је овај лик тумачио на премијери. Клагарт је (очекивано) бас, као што зликовци обично и јесу у операма. Ова три вокална типа, као и остали мање истакнути ликови, својом разноврсношћу доказују да недостатак женских гласова не мора да буде проблем. Откривању различитих нијанси вокалних линија помаже и оркестар, па тако примећујемо да је лик несрећног младића Новака (који помаже Клагарту како би и сам избегао даље малтретирање) повезан са жалосним звуком саксофона, док појаву окрутног оружарника најављују груби звук туба и тимпана.

У музичком смислу, опера „Били Бад" је изизетно широког опсега ‒ од хора и оркестра који у пуној јачини дочаравају морнарске песме, преко камерних одломака за само неколико инструмената, до искрених арија ‒ све прожето Бритновим карактеристичним двосмисленим (неодређеним) тоналним центром. Конкретно, дурски и молски тоналитети међусобно се сучељавају од самог почетка - док лелујави, помало језиви мотив у пригушеним гудачима прати узнемирујућа сећања капетана Вира.
Опера „Били Бад" премијерно је била изведена у децембру 1951. године у Краљевској оперској кући у Лондону, под диригентским вођством самог композитора. Девет година касније, он је оригиналну верзију у четири чина скратио на два чина са прологом и епилогом, како се данас готово искључиво изводи. На снимку из 1997. године, у изванредној продукцији Џона Декстера, баритон Двејн Крофт је тумачио насловну улогу, Џејмс Морис је Џон Клагарт, оружарник брода који лажно оптужује Билија за побуну, Филип Ленгриџ је искрени капетан Вир, који зна да је Били невин, али не успева да га спасе, док је диригент ансамблима Метрополитена био блиски Бритнов сарадник током његових последњих година живота ‒ Стјуарт Бедфорд.

Уреднице преноса су: Горица Пилиповић и Маја Чоловић Васић