Леош Јаначек, Записи из мртвог дома

„Ова моја црна опера задаје ми много посла. Чини ми се као да у њој силазим све ниже, све до дубина где су највећи јадници међу људима. И тешко је ићи тамо... И тако, завршавам дело за делом - као да морам да сведем рачуне са животом. Са својом опером журим као пекар кад баца векне у пећ... Завршавам можда своје највеће дело - последњу оперу - узбуђен сам као да крв хоће да прокључа из мене."
Нико није живописније од самог Леоша Јаначека могао да изрази необично узбуђење које га је обузело док је компоновао оперу Записи из мртвог дома. У писмима својој вољеној Камили Штесловој он пише и следеће: „Mислим да је крајње време да одложим перо. Не можеш да замислиш какав терет ће ми спасти са душе кад Записи буду готови. Ово је већ трећа година како ме муче, дању и ноћу... А како ће изгледати на крају не знам ни сам. Сад се брда нота гомилају једно за другим, вавилонска кула све је већа. Кад се сруши, сахраниће ме."
И заиста, Јаначек је своју последњу, највећу, изузетну оперу компоновао током две последње године живота - 1927. и 1928. До његовог 74. рођендана, јула 1928, билa je завршенa. Месец дана касније он је био мртав.

Велики чешки композитор у овом делу упутио се сасвим новим путем. Оно што се одмах уочава јесте недостатак еротског импулса који је обележио његове претходне опере (Катју Кабанову, Лукаву, малу лију и Случај Макропулос), које су настајале једна за другом у периоду од 1919. до 1925. Тврдио је да је у свима био инспирисан страшћу која га је у последњој деценији живота обузела према 35 година млађој и удатој Камили Штесловој. А Записи су опера без женских ликова, изузев неколико тактова за проститутку у II чину. Па ипак, успео је да и у овом делу провуче мисли о Камили. Обавештава је да је она Акулка из Шишковљеве приче у III чину, као и Аљеја, татарски дечак. Овај лик Јаначек и јесте наменио женском гласу, по свом старом обичају да младиће тумаче певачице. Идентификација Аљеје са Камилом објашњава топли лиризам у сценама између дечака и Петровича.
Друга значајна разлика у односу на све Јаначекове претходне опере јесте чињеница да нема централног лика. Петрович, чији долазак и одлазак представљају оквир за радњу, можда је томе најближи, али Јаначек се не труди да развије његов карактер и највећи део времена он је у функцији посматрача. Записи су у суштини опера колектива, која садржи Јаначекове најбоље хорске сцене од опере Путовања г. Броучека из 1917. Соло партови, означени само као „високи затвореник" или „млади затвореник", издвајају се из хора само да би се у њега вратили. Лука, чија дуга нарација доминира другом половином I чина, једва да се чује до краја опере; Шишков има и дужи наратив у III чину, али то је једини пут да ћемо га уопште чути.
Руски амбијент опере био је врло близак Јаначеку. Олуја Островског чинила је базу за Катју Кабанову, а композитор је размишљао и о Толстојевој Ани Карењиној и Живом лешу. Такође, дела Толстоја, Гогоља и Жуковског инспирисала су неколико Јаначекових инструменталних дела.

Роман Достојевског био је објављиван у наставцима у његовом часопису од 1860. Написан убрзо пошто се писац вратио из егзила, био је прво дело које је свом аутору донело славу и које су Толстој и Тургењев, на пример, највише ценили. Али, он није био типичан за Достојевског. То је роман само по називу: у њему сећања аристократе Александра Петровича Горјанчикова на генијалан начин заправо представљају искуства самог Достојевског у затвореничком логору у Омску, где је служио четворогодишњу казну због чланства у револуционарном покрету. Отуђеност и недостатак својеврсне закривљености, што је необично за Достојевског, објашњавају се, с једне стране ‒ ублажавајућим ефектом протока времена, а с друге ‒ страхом од цензора који су, међутим, беневолентно дочекали дело критикујући само чињеницу да би то могао бити превише заводљив приказ затвореничког живота. То је, заправо, један изузетно модеран покушај репортаже којим су услови свакодневног живота у Сибиру половином XIX века описани на јасан и директан начин.
Јаначеков избор овог текста за оперу може деловати још ексцентричније него у претходном случају - опери Лукава, мала лија - где су спојени људи и животиње, или опери Случај Макропулос, која је заснована на судском спору. Па опет, Јаначеков снажан драматски инстинкт и овога пута је показао да је био у праву. Приче затвореника настављају се на традицију монолога које је Јаначек употребљавао још од Јенуфе. Упркос наслову и амбијенту, роман није сасвим мрачан већ садржи и довољно контрастирајућег материјала због којег је II чин потпуно различит у погледу атмосфере од суморног почетка. И Јаначек је, наравно, био привучен огромним распоном и интензитетом емоција приказаних у тренуцима када затвореници причају о својим страшним злoчинима и казнама.
Јаначек је, дакле, преминуо пре него што је опера стигла до сцене, пре него што је вокална партитура уопште била спремна, а камоли штампана, и пре него што је, како су неки сматрали, опера била завршена. Премијера је одржана 1930. у Брну, уз неке приређивачке интервенције, на пример ‒ оптимистичан завршетак. Од тада су, због неспоразума око Јаначековог начина писања партитуре, унете неке промене и у оркестрацију, и опера је добила више штампаних верзија док се коначно није схватило шта су стварне ауторове намере.
Снимак који ћемо овога пута емитовати остварен је на сцени Метрополитена 2. децембра 2009, када су у главним улогама били Стефан Маргита као Филка Морозов (Лука Кузмич), Ерик Штоклоса као Аљеја, татарски дечак, Петер Матеи као Шишков и Вилард Вајт као Александар Петрович Горјанчиков. Ансамблом Мета дириговао је Еса-Пека Салонен. Опера има три чина и одвија се без паузе.
Снимак припремили за емитовање: Стефан Савић и Маја Чоловић Васић

Уредница преноса је Маја Чоловић Васић.