Ђузепе Верди - Трубадур

Међу понуђеним снимцима из новије продукције, као и неколико архивских, Радио Београд 2 је за вечерашњи термин изабрао легендарни снимак опере „Трубадур" Ђузепа Вердија остварен 4. фебруара 1961. године. Недељу дана раније, 27. јануара, на сцени Метрополитена су се тада први пут зачула два величанствена гласа. У улози Леоноре дебитовала је Лионтин Прајс, а као Манрико први пут је певао Франко Корели. Овације на крају представе трајале су 40 минута, а том приликом је исписана и значајна страница у историји ове оперске куће у смислу ангажовања црних певачица.

Једно од најпопуларнијих и најузбудљивијих остварења Ђузепа Вердија ‒ опера Трубадур, средишње је остварење у његовој „латинској трилогији", којој припадају и Риголето и Травијата. Према истоименом комаду Антонија Гарсије Гутијереза, либрето је написао Салваторе Камарано, са којим је Верди и раније сарађивао. Заправо, након Камаранове смрти 1852. посао је довршио Емануел Бардаре. И мада су критичари и аналитичари такорећи одувек имали примедбе на либрето, сматрајући да су ликови окамењени и дводимензионални, а радња недоследна и нереална, данас се тај својеврсни формализам, тa традиционална структура са одвојеним нумерама, може посматрати и као база за каснију изградњу праве вердијанске музичке драме. Али оно чиме се опера „Трубадур" издваја јесте свакако њена фасцинантна музика препуна експлозивне енергије, снажна и катарзична!

Главна тема, из које резултира и сама идеја опере, јесте освета Циганке, којој као контрастна тема стоји освета грофа Луне, док је радња опере заснована на љубавном троуглу који чине Манрико, Леонора и Луна. Једна од тема је и политичка борба између два табора у којима се налазе и двојица супарника. Трагичну судбину Манрика, Леоноре, Ацучене и Луне сасвим је лако разумети у романтичарском концепту опера, који подразумева идеју о фаталности, о проклетству и казни судбине која се не може избећи.
Упркос конфузном либрету, напетост у односима међу протагонистима инспирисала је Вердија да достигне музичко савршенство. Из нумере у нумеру ређају се странице изванредне лепоте. Верди је више био заинтересован за драму унутар самих карактера него за глобални наративни ток, док је у музичком развоју следио концепт великог контраста међу сукцесивним сценама. То се нарочито показало корисним у овој фабули заснованој на честим флеш-бековима (што је опет захтевало резове у драматургији) и, посебно, у обликовању лика Ацучене чија се расположења и унутрашња драма стално мењају. Верди маестрално дочарава ова различита и узбудљива стања и зато се за ову ролу, која је заправо кључна у „Трубадуру", пред сваку певачицу постављају велики захтеви. Да би још више истакао ликове те убрзао драмски ток, Верди максимално скраћује речитативе у корист арија и ансамбала, као и хорских наступа, све их нижући попут бисера скупљених на једном месту без преседана у историји опере. Успех је био тренутан и огроман након премијере 19. јануара 1853. у Театру Аполо у Риму. После сваке арије следио је аплауз, а завршетак III и цео IV чин морали су да буду поновљени.

Све четири главне улоге у овој опери постале су репрезентативне за сваки фах. Енрико Карузо је наводно рекао како је поставка за Трубадура веома лака - само треба позвати четворо најбољих певача на свету. Снимак који је вечерас пред слушаоцима фантастични је звучни документ о наступу великих оперских звезда прошлог века. Уз Лионтин Прајс у улози Леноре, чувени Франко Корели је трубадур Манрико, док је Марио Серени Гроф Луна. Мецосопран Ајрин Дејлис је Ацучена, док ансамблима њујоршке оперске куће диригује Фаусто Клева.
Опера има четири чина и једну паузу током које ћете од уреднице Маје Чоловић Васић и сарадника Стефана Савића сазнати нешто више о месту „Трубадура" у Вердијевом стваралаштву, чути кратко присећање данашњих оперских звезда на Лионтин Прајс и најаву емитовања наредног снимка из Метрополитенове аудио-архиве.